Otadžbina

120

С А Н

сећаиг ли се ? И каку смо дивму ватру затекли у замку : и у ка!^ој смо тишини били и у каквој забуни бесмо обоје !.... Истину рећи, госиодине, прекиде га Раул брзо, те су успомене са свим избрисане. — Може бити, господине, обрецну се Гастон; али допуштено ми је да их споменем да говорим о својој љубави. па и о свом поверењу. Моје је поЕерење било неограничено ! Колико ми је људи долазило и подло ми говорили : «Припазите добро на Раула, — а тај Раул, Господе, беше овај господин ! — Припазите добро на Ралл"'. Разуме се он вас веома воли ; али има једна особа коју воли више од вас, а та је особа ваша жена....» Ја сам с презирањем одбио све те клевете. — И ја сам тако исто дао доказе што се мог поверења тиче, прихвати Раул. Доцније, господине, кад сам ја, после вас, узео госнођу, клевете су се опет понављале. Тад су говорили о Серикуру, мом најбољем пријатељу. Каква лудорија ! Ја сам са свим лепо смотрио како се Јованка мало трже, кад ое спомену име господина Серикура ! Ја сам то приметио ; али Раул не примети ништа већ настави: — И кад Серикур погибе у Мехику, и кад ти. драга моја, чу тај злокобан догађај, па поче жалити за њим, што је било са свим природно и у свом реду, добијем ја једно гадно писмо, без потписа : «Ваша жена, тако је писало у том писму, има више суза за пријатеља, него што би их имала за мужа....» Ја ти никада и не споменух то писмо. На тебе да сумњам, на тебе ! Да сумњам на Серикура ! — Какав је опет то Серикур, што га ту уплетосте? повика Бог Отац. Да није то трећи муж, тај Серикур ? Ја од свега тога сад ама баш ништа не разумем ? — Само још једну реч, Оче Небески, једну једину реч, али пресудну ! рече Раул. У дан мога венчања, један поп, красан поп, рекао ми је у цркви св. Кло-