Otadžbina

122

АНА КАРЕЊИНА

Тако моје лице бледи, Срце вене, тужи, жуди, Од како ме отргоше Са пребелих твојих груди. р. /\. уУ5 .ијахдкови г в. АНА КЛРББИНА РОМАН ЛАВА ГОЛСТОВА (настабдк из 99- те св.) — Не, али како смо завршили ! причао је Петров. — Волков се попео на кров и вели да је тужан. Дај музику, викнем ја. Свирај жалостан марш ! Те тако он и заспа на крову уз свирку жалосног марша. — Пи, пи ракије без изговора, а затим селтерске воде и подоста лимуна, говорио је Јашвин, стојећи над Петрицким као оно мајка кад натерује дете да узме лек, — а после већ и мало шампањера, — мало, једну Флашицу. — Ето видиш, то је паметно. Вронски, причекај да попијемо по једну. — Не, пријатељи, данас ја не пијем. С Богом. — Што, отежаћеш ? Оида ћемо ми сами. Дај селтерске воде, и лимуна. — Вронски! узвикну неко кад је он већ излазио у предсобље. — Шта је? — Добро би учинио да се ошишаш, јер ми се чини да ти је коса сувише тешка, нарочито на залисцима. Вронски је заиста пре времена почео да ћелави. Он се весело насмеја, накриви капу и седе у кола. — У шталу ! рече он и у један мах извади писма да их прочита, али се после предомисли, јер није хтео ни о чему да мисли док не прегледа коња. — После ћу! II ( XXI Привремена штала од дасака, била је подигнута баш до самог хиподрома и ту су требали синоћ довести његовог коња. Он га јсш није видео. Псследњих дана, он није ни пројахивао свсга коња но је то остивио тренеру и сада баш нншта није знао ни у каком