Otadžbina

124

ЛНА КАРЕЊИНА

Он отвори врата и Вронски уђе у слабо озветљени бокс. Унутра је стајао доратасти коњ на свежој слами. Пошто му се мало навикоше очи на мрак, Вронски и нехотице једним опгатим погледом обухвати све делове свога љубимца. Фру-фру је био осредњи коњ не баш без сваких мана. Сав је био уска кост; прса су јако падала у очи својом снагом и ако су била уска. Сапи су се спуштале доста оштро; мишићи и на предњим и на задљим ногама нису баш били најкрупнији, али је зато њин обим јако падао у очи, тим више сада, када је коњ услед тренирања омршавио. Кости његових ногу ниже колена изгледало је као да нису дебље од прста кад се гледало с преда, но зато су биле необично широке, када их је човек гледао с бока. Он је сав, сем ребара, изгледао као придављеп с бокова и истегнут по дужини. Али код н»ега је била у највећем степену она добра страна, зарад које се заборављају сви недостаци; та је добра страна била крв , она крв, која се, по енглеском изразу, чује. Јасно обележени мшнићи који су се опажали испод читаве мреже жилица растегнутих испод тапке покретне и као атлас глатке коже, изгледали су тако исто чврсти као и кост. Сува глава са избуљеним сјајним и веселим очима била је мало широка код ноздрва. У целој Фигури, а нарочито у глави био је неки неопредељен, енергичан и у исто време нежан израз. У опште цео је коњ личио на јсдну од оних животиња, које, као што се чинп, не говоре само с'тога, што им то механичко устројство њихових уста не допушта. Бар се Вронскоме учинило, да је коњ разумео све, што је он, гледајући на њ' осећао. Тек што је Вронски ушао, коњ дубоко увуче у себе ваздух и, косећи своје избуљено око тако, да се напунило крвљу, погледао је на улазеће, тресући уларом и оштро одмарајући се то на једну, то на другу ногу. — Но, ето видите, како је узнемирен, рече Енглез. — 0 мој мили! 0! говорио је Вронски, прилазећи коњу *и гладећи га. Но што је он ближе прилаз:10, тим се коњ више узнемиравао. Тек кад је он пришао глави, коњ се одједном умири и његови се мускули затресоше испод танке нежне длаке. Вронски поглади његов јак врат, намести део гриве који је пао на другу страну и приближи се к његовим растегнутим танким, као крило слепог миша, ноздрвама. Коњ се отпоче опет узнемиравати. — Умири се, мили, умири се! — рече он, гладећи га јошт руком по сапима и са радосним осећањем , да је коњ у најбољем стању, изађе из бокса. (Наставиће се)