Otadžbina

књижевни преглед

155

православним Србима а у главном и у покрајинама, које с^чињаваху уједињену државу српску под Немањом. Јасно со дакле види да источно православље има у себи нечега, што гове националној државној мисли, — што подиже националну државу. Како је велики дух Немањин и његова најврснпјега помоћника, сина Рлстка, потоњега Светога Саве! Мисао достојна песничке обраде, философскоисторијскога размишљања. Кад о том размишљам чини ми се, да чујем речи тих великих људи: „Срби, дајемо вам не само државу, највећу заштиту једнога народа, него у случају, ако вам те заштите нестане, дајемо вам благо, које ће вам новратити оно, што вам буде нестало — дајемо вам врх свега духовно благо, православну веру». Овим истицањем православне вере. пред богумилском јереси, нисмо ради порећи сваку важност тој јереси; она као опозиција тадашњим државним религијама, православноЈ и католичкој, има културне, друштвене, шта више и опште човечанске важности. Треба се само сетити, да је ова секта донрла т Босне преко Хрватске и Крајнске у јужну Фраицуску и ту се раширила, под називом воидге, као јерес, која је била узрок албигојској војни: а у каквој всзи она опет стоји са рефорчацијом, а ова са осталим ум ним. политичним и друштвеним покретом на западу, — сваком је знано, ко иоле дубље разбира за везу између ових светско-историјски знаменитих покрета. Ну „свак на своје место". па према томе и значај православља према богумилској јереси; свака од њих има своју главну тежњу, па према томе и различне крајње ресултате. Погрешно је дакле саајати оно, гито је у самој ствари било једно од другога одвојено, једно другом са свим иротивно. С тога греши и г. Илић, што у овој трагедији богумиле истиче као иоборнике националне самосталности сриске. Они се јесу борили против утицаја угарске државе и католичке верс, али не као поборници српске народне самосталности, него као вређаии и гоњени јеретици, патарени, и највише гато би се јоште могло рећи: —због својих искључних, провинцијалних интереса, 1 ) као „Бошњани" (и сами су се тако називали). Могао је дакле г. Н.шћ написати — хартија је претрпела, а перо није запело — и ставити у уста «богумилу« Младену ове речи: »Верујем, свети оче, да цркву католичку Над којом папа влада и цркву Византову 2 ) *) Наравно да у том чини изузетак ирви краљ босански Тартко (суродица Немањина - значајно !), али догађај У овој трагедији није из тога времена. г ) Истакнуте речи ја истичем.