Otadžbina

Лука {о т &Е0ЛРАЛ ^ ' јеву јединицу кћер, лепу- Јдлш;. Она разбира л радо слуша што јој њена дојкиАа 0Ј^,д?азј^0|^\|6|0уначком. мегдану и слави у Будиму. Али кги ^ у^С^ес^ницу, на ДВ0 Р њенога ои . а > 11 ' лредаде му мач као знак заштите и особитога благовољења папнна тада се тек укааа младом витезу прилика да скоро дође до идеала. своје љубави; јер бан Егидије, после завршене ове војпе, хоће да му да своју јединицу. Ну један пуки случај све то обрну наопако. Младој Јелени прохте се да иде у лов са својом свитом , у којој су, осим дворкиња, јотте били Роланд и Фра -Антун, дворски исноведник. Хотећи да што више намучи дебелога Фра -Антуна , Јелена је јурила са стрмени на стрмен. У таком јурењу (изгледа као да је само за то и дошла у планину): »С окомка једне степе под којом понор зија, Јела је стрмекнула® |стр. 46). Само је г. писац већ заборавио штоје напред рекао, за што је Јела јурила но тим врлетима, јер се овде каже да је то било: „Гонећи дивокозу по кршу и врлети* (стр. 45). Сад дакле није јурила да намучи Фра -Антуна; ваљада се присетила за што је дошла у планину. А.ш на срећу, ну доцније ћемо тек видети и грдну несрећу Јелину — баш у тренутку највеће опасности, случајно се ту деси Љубен , млад, леп витез, потомак бана Нинослава. Он је одлазио са »богумилскога 0 скупа , који је био у једној пећини, где су га прогласили за вођу. Љубен је спасе и донесе онесвешћену запрепашћеним ловцима, Роланду и ФраАнтуну, који су се опет ју место да лове) договарали на који начин Фра -Антун да саоишти Јелени љубав Роландову. Кад је Јелена дошла к себи, пађе да је Љубен „диван«, а још пре тога и он је казао «у |Себи", да је она исто тако «дивна". Јелена га, као свога спаситеља, из захвалности позове на двор свога оца, да и од њега прими награду за спасење њено, и он поеле некога устезања, рекавши два пут (у себи): »не мами, 1 ) анђеле« — пристане на ту по нуду. То је и такав је I чин. Наклоност, која се између Јелене и Љубена ноказала већ кад су се мрви пут видели у планини, у двору се разбукти у праву жарку љубав. И ту љубав искажу једно другом у дворском врту, ^ 1 ) Чудноват укус у наших најмлађих драматичара! Свеуњих женскиае мами. Тако и у Цветићеву »Дазару* Мара намамл>ује Милоша. Наши потомди, према оваким карактерима, имаће чудноват појам о моралу женских — а још чуднији о природности мушких карактера, баш и нашег времена.