Otadžbina

178

ВЕРИДБА НА ТАЛАСИМА

личици млада плавојка. Из плавих очију, над којима се као блеђаиа дуга наднеле танке веђе, сијаше детињски, радостан и безазлен осмејак душе после плача. До ње сеђаше, обгрливши је око паса, једна уседелица, чије строго и набрано лиде ублажаваше израз стрпљивости и духовитости. Обе гледаху говор младог путника, који им говораше нешто гласом човека, кога потискују болови неситог срца и пустош душе. Оне као да слућаху, да је његов говор самоодбрана против гриже савести, која му неумитно износаше пред очи његов нерад, лакомишље и безброј других незаузданих порока, и да у његовом гласу зујаше намама страсника, који свуд бесвесно лови жртве, јер га пуштаху да се изговори. Али жалећи га, оне се опијаху отровом његових звонкпх, дубоких звукова. Њихово ћутање раздрагало је говорника још, и као да се бојао тишине, продужи: — Што ћутите госпођо ? Зашто ме гледате тако подсмешљиво ? Немам ли зар право? 0, верујте ми, светлост у којој се крећемо варљива је и студена, она је Филантропија без милосрђа, пдеализам без извесности, утопија без поуздања, мистицизам без љубави, ласкаве девизе виспрено измишљене, да забашуре празнину наше душе, лепе читуље што урезујемо на гробне плоче наших обмана, да смањимо ужас катастроФе, која нам предстоји — А откад се, господине Милане, у вашим годинама, гледа тако црно у свет ? Неће ли то зар бити само пролазни полумрак помрачења сунца у вашем срцу? — Не госпођо, моја ме младост не штити од таких трезвених погледа на свет. Ми смо од наших предака већ толико наследили, да није више никаква похвала дивити се човеку, који је више од четврти столећа живео и школовао се. — Ви нисте госпођу Агнију разумели, прихвати уседелица. Не диви се она дубини вашег знања, него се чуди вашој неприродној и неправедној горчини. Ја вам не могу крити, да ми је криво слушати млада човека,