Otadžbina

ВЕРИДБА НА ТАЛАСИМА

179

да пориче људеком животу узвишени позив облагорођавања и учвршћивање поштовања самога себе и то само зато, што је он и сувише нестрпљив. да се свом снагом духа ода на изучавање ма које било гране људског сазнања, или што је још горе, што му друштвени закони пристојности и урођена стидљивост зауздавају неблагородне тишме, да разорава себе и све око себе. Верујте ми, господине, ви сте болесни, Душа и срце су вам отупели, а тело изнурено. С тога Нете добро учинитп, ако мало прегнете да нишете, не би ли се у вама пробудило честито славољубље — Да, господине Милане, ваши пријатељи тврде, да имате дара и да су писма, која сте им ппсали, урнек доброг стила.... Затим, поцрвеневши мало, настави снебивајући се : — Ако се не варам онај чудноват епос непознатог писца, кога је наградило уредништво часописа, потекао је из вашег пера. Спојите ваш дар са дубином и следственошћу мисли и убеђења, и ја вас уверавам. .. — Ви се варате, госпођо, ако мислите, да бих ја после оног спева, могао још што слично написати. Госпођо, нема образована човека, који није бар један пут у свом веку нешто добро написао. Има чак и у животу сваког великог песника и писца тренутака, кад им нека инспирација из царства снова и халуцинација води руку и ишчезава, да се више никад не врати. Обични л.удп пак као и пчеле су, која угине, чим жаоком убоде Ја лично, спадам у ону врсту полупесника, који. да би нешто добро нагшсати могли, морају битп у страсном узбуђењу и у неком пијанству духа. Осим тога, ја сам и сувише занет самим собом, да бих могао писати оно, што би било истински израз већег дела човечанства или мога народа. А дела, која нису тако објективна, да их свако разумети може, нису дуга века. — Ја вам ни у овом не могу дати за право. Ваша нескромна скромност је изговор, под којим се крије ваша 12*