Otadžbina

180

ВЕРИДБА НА ТАЛАСИМА

лељост. Ја нећу да вам ласкам али морам признати, да би ви вашим стилом могли наћи читалаца, кад бисте дугим, истрјаним радом , могли да савладате вашу таштину и да постане објективнији посматралац света и људи. Ја знам неког, који вас и сад кује у звезде.... Само срца и духови исте врсте, могу се узајамно ценити, примети плавуша расејано. — Срце се, госпо, предаје онде где је и нежност. Уседелица га погледа њеним мудрим очима, изразом пуним неповерења и рђаве слутње. — Ви брзо тражиге примирје, господине Милане! Ословљени осети сву силину њене оптужбе и растужен, окрену лице бесвесно аФектираном озбиљношћу. Наступи кратка, мучна почивка, затим прозбори плавојка као у сну: — Господине Милане, јесте ли у вашем детињству, одлежали какву тешку и опасну болест? — Зашто то питате, госпо ? — Око ваших очију и усана лебди по некад нека неописано бона и тужна црта.... У то зазвижди парна пиштаљка и лађа се поче приближавати станици. — Господиие Милане, рече Агнија уставши, ја сам вас преко вашег пријатеља позвала једном, да ме посетите. Ето, сад вас поново непосредно позивам, А сад, ако се слаже са вашом савешћу, да једну немоћну жену познајете само са улице, вређајте је и даље.... Милан се поклони збуњеч и истинским поштовањем пољуби јој руку, али не одговори ништа. Лађа пристаде и госпође се опростише. Милан оста сам, да путује у једно оближње село. Кад се лађа отиснула по ново са пристаничног моста, сунце је већ било зашло иза брда што оивичаваху обзорје, озарено стоструким руменилом. а лађа као да пловљаше по тракама пуним љубичица и цветних пупољака. Милан погнуо главу и пао у сањарије, на које би се његови знанци грохо-

Ш