Otadžbina

ПЕРИДБА НА ТАЛАСИМА

181

том насмејали, да им је откуд било могуће да га видв у том стању. * # Овај састанач био је за Милана то, што су прамалеће. сунце и киша зеленилу. Он се налазио у оном расположењу душе, у ком срце жуди за саучешћем у безимеиој сети, у ком су сви живци за осећање отворени размени осећаја. Милозвучни глас саучешћа госпође Агније, проламао се и даље у његовом бићу. Неки топал млаз блаженства треперио је у његовим грудима. Кад је лађа опег пристала. диже се он, и као аутомата, бесвестан својих покрета. упути се у познату му механу, у сред једне шумице. Овога пута не спази он задовољан осмејак лепе, пунане крчмарице, ни веселу ужурбаност цигана свирача. Момак га послужи његовим обичним оброком, али Милан не дирну у ужину, него пусти свој поглед кроз густо грање у сутон неба. Цигани засвираше тихо песму, коју су од њега научили. Али ови иначе заношљивп звуци, који се у Милановим грудима проламаху, као што у свакој згради одјекује силно само известан глас, пролетеше овога нута поред њега као морске тице покрај гребена. Прислонивши главу на десницу, изгледаше као да ирикупља сву своју умну моћ, да обухвати развитлане представе своје немоћне гриже савести и да у мислима говори. — Ових дана навршујем тридесету годину. Шта сам досад радио, шта ли урадио; како сам живео и уживао ; шта сам учио и научио? — Грчевито стезање око слепих очију и неки трепет у можданим живцима, као да му тужно одговорише: — Досад си се налазио у тами и поводио бесвеено за тишмом својих малених пожуда, као дрво иструлело у коноби и поплавом однесено са другим олошем. Звезде се указаше на небу. Милан плати и врати се истим путем кући.