Otadžbina

182

ВЕРИДБА. НА ТА.1АСИМА

У стану нађе позив свога пријатеља, да дође на састанак у неку јавну башту. Незадовољан поцепа карту и прилегне на миндерлук. У побочној соби засвира његова сусетна тужне и боне Шопенове мелодије и Милан, савладан узбуђењима, малакса, и спусти главу на меке јастуке. Али не потраја дуго и здраве, усрдне сузе стадоше ронити низ његово разведрено лице. Усисавши тако бес болног срца, вреле сузе растераше оморину његове душе и утишаше валове, који се беху запенушили око његовог везаног срчаног чуна. Застрашене мисли, развитлане вихором дамара, указаше се опет на својим местима паучинастим редом и тишином, а празан умор спусти сзоја тешка крила на његов дух и његово тело, упутивши их, да траже сан који крепи. И не угасивши лампу Милан заспа и усни чудан сан: Седео је у једној пољани. Сунце је залазило, а обзорје горело у пламену. Без страсти, без болова, са ведрином, какву је можда у детињству понекад осећао, проматрао је околину. Учинило му се, да је у небеском чистилпшту, где његово пустолоштво сагорева, где се његово биће преображава у сушту благост, одмереност и здравље. Од једном диже се облак и указа се рај у виду грдног свода са вечерњим облацима, накојима сеђаху старци с белим брадама до појаса и његова покојна стара мајка у свечаном оделу, као да је изишла из оквира живопишчеве слике. Милан ускликну од радости, баци јој се пред ноге и стаде целивати њену руку, оном страсном чежњом, какву је човек кадар да осећа само у сну; за тим спусти главу на њено крило и усрдним кајањем, изусти: опрости ми ! Старица га погледа нежно и стаде брпжно говорити : — Драго моје дете, твоји су болови били и моји јади. Ја сам била крај тебе, кад си од радости до неба ускликнуо. и онда, кад си се од стида и кајања горко заплакао. Твоја бурна нарав прошла је крај ионора, који исконавају нерад и страсти, и спасао си се несвестицом.