Otadžbina

ВЕРИДБА ИА ТАЛАСИМА

183

Но несвестица та ако се брзо не излечи,' много је опаснија од најстраховитијих бездни, јер је кадра, да помери памет, да од разумна и способна човека направи гкивотињу без тишме, без осећаја, без чула, живог мртваца, створ, који не пробуђује милосрђе већ гнушање. Ти си стигао ону неблагодарну старост, за коју Господ Бог каже, да није добро бити сам. У тим годинама, драго моје дете, твоја друга, скривена нарав, одгајена чеднијим жељама, него што су биле оне, које су те заводиле у вртлог друштвених болести, почиње се бринути за јесен твога живота. Она сипа јед у чашу твојих теревенки. Она провлачи мрском образином ликове с којима си лакомислено пробанчио младост. Али у исто доба, она отвара твоје срце чистој љубави, озарује светињом твој мушки позив. Ова друга нарав, сине, твој је анђео хранитељ. Иди за њом! Раскини са старим познанствима и потражи нова. Уведи се у честите породице, које не подгриза црв сујете и жудње за таштим, скупим уживањима ; које се не грамзе за уличне почасти и вреве, него траже насладе у породичној нежности, у опхођењу са својим пријатељима и у марљивој забави са књижевношћу и вештином. Ту ћеш, оине, наћи много милих девица с ведрим челом, невиним срцем и јуначком љубави. Пашти се, да се тамо угнездиш, док срце твоје не прирасте за коју девојку тако, да ти без ње живот постане немогућ. Не брини се за њену љубав. Силној истинској љубави, не одолева нежно, девојачко срце. Али чувај се, Милане, забрањене љубави, клони се ветрогоњастих жена, јер ко ветар ееје, буру жање.... На један пут наста мрак. Милан се внде за час у паклу, где га нечастиви свалише у казан са запаљеном смолом. Од бола јаукну и пробуди се.... У соби беше мрак и пз лампе куљаше загушљиви дим. Милан скочи, отвори прозоре и удиса сладак и благ ваздух јутрењег свитања. Али немир и неетрпљивост овлада њиме, соба га дављаше и не промисливши се