Otadžbina

I

184

ВЕРИДБА НА ТА.1 АСИМА

много, обуче се и изађе на улицу. Дунав тецијаше у близини и ветрић који је отуд пиркао, намамљиваше узбуђену Миланову душу. Он се бесвесно упути обали. Свитање зоре и ваздух с воде подсећаху га на нежна миловања миле женице и анђелске дечице, на осећаје без греха, на везе благословене небом и земљом Али око ових мисли извијуга се брзо мио и тужан лик Агнијин, и њене илачне очи питаху га: «зар тек што те нађох, хоћеш да ме оставиш?" А њему се стегло срце и ходајући погнутом главом отимао се да погледа у њено прекорно лице и правдао се пред својом савешћу : — Боже мој, како сам клонуо духом! Дрхтим од сенке једног честитог и невиног познанства! — А хајка с прозора , је ли и она честита била ? Прекоревала га с&вест. — Није, али зар се нисам покајао и сам прекинуо грешну игру ? — Да, али тек иошто си својим жарким погледима и изглумованим обожавањем, накапао мелемом наде и љубави њено очајно срце. — 0, видим да сам згрешио ! Али ја сам пре сумњао у њену честитост, а сад је искрено и дубоко иоштујем. — Мислиш ли ти, да јој је сад више стало до твог поштовања, него до твоје љубави ? — Алп она је туђа жена, а ја хоћу да имам једном поштене одношаје, којима ћу да иосветим своје време, своје способности и све што ми је Бог дао. Ја хоћу да жњем што будем посејао. С тога морам да тражим према себи девојку. — То си требао раније да промислиш, а не сад, кад се она немоћна и носустала хвата за твоју љубав, као па сидро , које ће да је задржи да не утоне у мрачне дубине очајања. — Али шта могу учинити за њу, кад ме свако салеће да се оженим? Да је слободна, знао бих шта ми