Otadžbina

ВЕРИДБА. НА ТАЛА.СИМА

185

налаже мушко витештво. За увреду коју покушах да нанесем њеној части, умолио бих је да носи моје име, и напрегао бих све своје добре особине, да је усрећим. Али овако морам прекинути с њом, јер се још никад одношај између човека и жене, у нашем положају, није зауставио на пријатељству само, него је увек прелазио ону међу, која раздваја умни створ од животиње. Шена је слободна воља помућена, она се гади од свог мужа, а моја је иструнула у страстима Ко ће да нас уздржи да не улетимо у грех? Истина је, да ми слика њена трепти пред очима и на сну и на јави, али ја сам се отресао најдивљијих љубави сањаличких девојака и раздраганих жена, као свирепа деца њихових лутака, па ћу, мислећи непрестано о женидби, покушати да је заборавим. — Да је заборавиш? А зар не видиш, веселниче, да ти је помисао на женидбу процветала у врту њене љубави да би ти морао да прегазиш прво хумку њеног гроба, кад би се сад одважио да другој приђеш, с намером да је заволиш? Лупање твога срца не говори ли ти зар јасно, да ти ништа друго не остаје, до да прекалиш своју душу у њеној несрећи. и да из њених руку примиш своју судбу?!.... Милан скрушен овом пресудом савести престаде ходати и седе на једну клупу, д а види шта ће носити дан. Варош се међу тим пробудила, У даљини се заори, као на команду, непрекидна паљба саобраћајне грмљавине. Утока светлости и топлоте указа се у бесном трку, /;иже с вароши мамурну маглу и пробуди људе и природу. Милан се осети крепчи, као да је из купала изишао и хтеде већ да се упути у варош, кад на неколико десетина корачаја, спази госпођицу Стану, Агнијину пријатељицу, где чисто лети у његовом правцу. Он јој похита на сусрет и видећи је бледу и као без душе, поздрави је и упита пун саучешћа: