Otadžbina

186

ВЕРИДБА НА ТЛЛЛСИМА.

— Гоепођице Стано, куда сте тако нагли ? Да вам се није каква несрећа догодила? Уседелица га тек сад упозна и јецајући га упита : — Јесте ли срели госпођу Агнију? Нисам. Али шта се то страшно догодило ? Преклињем вас, говорите ! Уседелица ноћута неко време, но емотривши, како је Милан пребледео, ражали се на њега и меким гласом упита: — Ви сте је љубили ? А она је непрестано о вами говорила, ваше речи понављала, ваше покрете и навике хвалила.... — Смилујте се, госпођице, н кажите ми једном, шта се то догодило ? Прекиде је он нестрпљиво. — Пре једног сата зазвонила је Агнија код мене и предала је мојој покућарци једну карту. На карти је стајало само: «збогом Стано!" Ужасна сумња сину ми кроз главу , обучем се и одјурим у њен стан. Ту нађем на степеницама њену елушкињу. Кад ме је сиазила, узвикну, као да је спасена од напасти и исприча ми шта се десило : Агнијин муж вратио се данас кући тек пред зору пијан, и у место. да се као обично повуче у своју собу, стаде он лупати на врата Агнијине спаваће собе. Агнија слутећи у каком је стању, ћутала је и јецала То га раздражн ј ш већма, те стаде као помаман обијати врата песницама и ногама и жену ружити саблазним именима и прекорима. Агнија у очајању обуче се и изађе кроз девојачку собу на улицу. Тек Што је она измакла, муж њен провали врата и уђе у празну собу. Не видевши жену, рикну као рис ; ђипи у побочну собу и подвикне слушкињи: «Где ти је госпођа?» Ова сиротица призна, дршћући , да се Агнија кроз њену собу удалила. Он се врати у женину собу и ту на столу спази један велики лист артије, на коме беху Агнијином руком иоиисане ове речи : «Збогом, Никола ! Нек ти је просто! Нек ти је просто: Ми се на овом свету више нећемо видети !»