Otadžbina

вкридба на та.ласима

187

Никола претрну, заљуља се и строиошта се мртав на под. 0, да ужасне судбе!... — Али, госпођице, шта би са Агнијом? — Не знам, слутим нешто страшно, с тога сам и појурила овамо. Мплану се диже коса на глави и баци укочен и престрављен поглед на Дунав. Речно огледало бејаше глатко и мирно, и осим неколико рибара на баркама, што ловљаху у даљини, не пливаше ништа на њеној површини. — Хајдемо ка железничком мосту, рече Милан промуклим гласом, као да у себи говори. И не осврћући се на уседелицу, пође к мосту, а она за њим. На неколико стотина корачаји од моста, врисну уседелица и хтеде да потрчи, али ноге је издадоше и она се стропошта на земљу. — Ено је! Ено је! Позиајем њену кућну црвену хаљину! Не дајте јој да скаче у воду ! Спасите је ! Викала је угушеним гласом, узалуд покушавајући да се дигне и притече у помоћ. Милан, као да је од једном добио крила, био је у магновењу близу моста. Нека надчовечна снага заталасала се у његовим дамарима и узвинула му дух у регионе натприродног јунаштва. Видевши Агнију где скаче у воду, збаци са себе горње одело, појури у реку и пресецајући је снажним маховима, стиже близу места, где је вода била почела да избацује Агнију. Пун поуздања и присебности дошшва затим до утопљенице, уздигне јој главу и рече јој јаким гласом: — Агнијо, приберите се. Немојте спуштати главу и метните руке на моја рамена. Агнија учини то, али бесвесно и.као покоравајући се надахнућу. Видевши је тако немоћну, Милану би наједанпут топло око срца. Саучешће и љубав пробише срчана врата, иобедоносним ускликом.