Otadžbina

188

ВЕРИДВА НА ТАЛАОИМА

Срећан, али још забринут, зграби он једном руком њене згрчене ручице, и стаде их ватрено љубити. — Агнијо, отворите очи, и погледајте ме ! И држећи је једном руком чврсто око паса, пливао је вешто другом. Агнија отвори очи и погледа га умирућим, стакластим очима, и кад га је после неколико тренутака познала, прелети преко њеног лица сенка радости, и сетним, месечарским осмехом упита га: — Милане, хоћемо ли заједно да умремо? — Не, Агнијо, већ да заједно живимо. Преклињем вас, савите руке чврсто око мог врата, да вас носим као мало дете. Она га послуша, а Милан ослободивши обе руке, стаде сад нагло пливати и примицати се обали, носећи с поносом мио терет. Агнија се међутим прибрала и немоћним, тужним гласом нрошаптала Мнлану : — Што ме ниси оставио да умрем ? Зар опет да се вратим у онај чемеран живот? ... И немилостива судба баш тебе изабра за оруђе!!.... — Агнијо, не говори тако. Свака твоја тужна реч, меће ми тешке окове на ноге и на руке; а ја сам тако срећан, да бих те вечито тако носио!..., — 0, Милане, кад бисмо на дну ове реке могли боравити вечити санак!.. Не, ја нећу, не могу внше да живим међу људма с оним човеком! Пусти ме, и ослободи ме ужасних мука ... Видећи, да се Агнија отима, Милан је притиште јаче и рече јој: — Агнијо, не стрепи више од Николе. Он је умр'о. Кад је продро после тебе у твоју собу и није те нашао, уд&рила га је капља и остао је мртав на месту. Агнија се стресе, руке јој се малаксало спустише, очи склоиише и бледило смрти показа се на њеном лицу. — Агнијо, не клони духом! Ти си слободна и ако хоћеш да се одужиш Богу, што се смиловао на твоје