Otadžbina

ВЕРИДБА. НА ТАЛАСИМА

-јаде, усрећи мене, буди моја жена, носићу те на рукама, као ово сад, што те носим на таласима. .. Агнијо, слатка заручницо моја, метни твоју ручицу на моје усне, да је пољубим!. Као закашшени тутањ после оморине, који у величанственОхМ одјеку носи абер, да је растеран непријатељ чистог ваздуха, проламала се ова чудновата просидба у Агнијиној души. Узбуђена али сретна пољуби му косу и рече му једва чујно : — Брате мој! Међутим је са ћупријске станице био дат знак, да је неко скочио у воду и момци за спасавање похиташе са чамцима, одузеше Милану, клонулу невесту и одвеслаше обали. Уседелица била се за то време придигла од страха и тек што је чамац пристао на обалу, скочила је у њега, бацила се Агнији у наручја и стала ју је страсно љубити и обасипати најнежнијим миловањима. Док је Агнија, пустивши главу на груди верне пријатељице, тихо јецала, Милан бејаше већ похитао на обалу да се обуче. У то загрмеше једна кола и Милан довикну кочијаша и погоди га, да одвезе обе жене у Станијин стан. Кад су пријатељице ушле у кола, Милан приђе вратницама и свечаним гласом рече Стани: — Госпођице Стано, ја сам у таласима реке известио вашу пријатељицу, да ју је божје провиђење ослободило од оног звера и умолио сам је да буде моја жена. Молим вас, будите и ви сведок, да сам је испросио и будите ми на руци да је не изгубим. Од овога часа, ја немам другог задатка сем да цео свој живот посветим њој. Преклињем вас, примите у овим часовима њеног тешког искушења моју помоћ и дозовите ме, чим ме затребате. Збогом! — Збогом! прошапташе потресеним гласом пријатељице, и кола одјурише у варош.