Otadžbina

ВЕРИДБА НА ТАЛАСИМА

191

никакво чудо. Њнхова највећа жудња и слава јесте, да буду опкољене значајним и великим мушким духови.ма. За обичног госта, који би случајно угаао у ову дворану, била би права наслада гледећи, како се овај от.мен свет креће и забавља. Нико није био још сео на своје место, сваки је готово имао да ноздрави по неког познаника, а при свем том, у том опгатем покрету и разговору, владала је она љубазна мирноћа и господска тишина, која -је својствена само просвећеном. отменом и богатом друштву. Кад је Милан ушао у дворану осветљену стотинама пламенова. који безбројно, као звезде на звезданом небу, одсјајиваху из позидних огледала, првим погледом већ спази Агнију и Стану у једном смерном кутку. Агнија носаше белу хаљину са црним тракама, и Милан, који је држао, да ће је наћи бледу и болегаљиву, био је пријатно изненађен свежином и ведрином њеног лица. Раздраган њеном лепотом и чврсто одлучен, да овога пута сазна на чему је, упути се смело њој, и стиснувши јој руку, погледа је право у очп и топлим гласом рече: — Хвала вам, на саопштењу/ И спустивши глас продужи: али ја се надам, да ћу одсад ваше заповести и жеље усмено од вас добијати. Ја сам свима мојим саопштио моју веридбу и моја вас родбина већ сад обожава и сви жуде да вас ускоро виде. Агнијо, хоћете ли да будете моја? Усрећите ме једном речи, па да нобожно слушам овог великог свећеника љубави и милосрђа. Агнија га погледа блаженим осмехом; суза радости спусти се као бисер низ њено бело лице и голубијом нежношћу рече му само: — Седи до мене. У том тренутку заори се у дворани «живео!» и Верешчагин се попе на једну трибину, поклони се руском немарношћу и ходајући горе и доле, као ђаче. кад учи на памет лекцију/ стаде грмети против предрасуда, које