Otadžbina

192

ВЕРИДВА НА. ТАЛАСИМА

владају у држави, у друштву. у науци и у вештини. Но и ако љегове мисли бејаху духовна шиба, горка као руски кнут, његов глас уверења и жарке љубави према човечанству, опијаше слушаоце тако, да изгледаше, као да су сви скрушени под теретом његових оптужаба. На чело оседелих војвода спустише се црни облаци, кад је Верешчагин стао описивати ужасне покол-е међу људма и речима сликати оне страхоте рата, којим је његова ђенијална кичица пробудила грижу савести целог човечанства. Р1 док Верешчагии, немирно ходајући тамо амо, грмљаше као неки Мојсеј иза облака на гори Синају, Милан и Агнија, држаху се чврсто за ру^се, као да се доиста налазе пред каком буром. Говорећи о таштини и људској тссногрудости, Верешчагин се често служио акеиомама свију песимиста, а Агнија, која је и од Милана слушала таке речи, бацала је скривене погледе пуне поноса и дивљења свом драгану и кад се дворана, на неким местима говора ђенијалног предавача, проламала од пљескања, шапутала му је нежно : — Милане, тако си и ти пре говорио!. Верешчагин доврши свој говор без и једне речи милости, пун срџбе и неповерења ирема тако званим «стубовима» друштва и удали се и не заблагодаривши се својим слушаоцима. Утисак његовог говора био је тако силан, да је прошло прилично времена, док је свет устао са својих места и као утучен, почео да се разилази. Агнија држећи Миланову руку, рече Стани: — Стано, допусти господину Милану, да те данас одмени и да ме допрати до куће. Стана их сестрински погледа и опрости се љубазно. Кад су Милан и Агнија изишли на улицу, падао је први снег, а време је било благо, ваздух сладак и мирисав да ганесе љубавна срца. Милан узе једна кола и уђе с Агнијом у њих. Снебивајући се, ћутали су неко време, док им се руке не сретоше. Агнија се стресе и тихо јецајући баци се Милану у наручја. Кад су кола