Otadžbina

ВЕРИДБА НА ТАЛАСИМА

193

стала, отрже се Агнија из његовог загрљаја и као иреплашена толиком срећом, утече у кућу и не опростивши се с Миланом. Милаи стиже у свој стан, не знајући ни сам како, и размишљајући о устезању Агнијином да се једном одлучно изјасни, о његовој просидби, нпје могао целу ноћ да склопи очи. У тим мислима затече га и дан и он ломан и зловољан покушавао је на стотину начина да разбије бригу, кад око подне зазвони неко на врата његовог предсобља. Он излети на поље и спазивши Агнијину служавку са једним писмом у руци, отвори врата, зграби јој писмо, награди девојку, и с великом лупњавом срца стаде читати: «Јуче, кад сам се од тебе растала, легла сам у постељу своје мрачне собе. Мислећи на срећу што ми пружаш, морала сам савити руке као на молитву, а ове мисли и слике нролетеше ми кроз главу: ... Какав човек!.... Он ме љуби, али ја морам још да сумњам о њему, а не више о своме срцу ... Његов поглед!.... Његов глас!.... И прсти се чвршће стезаху. Шта је то, што нас слабе створове води кроз лавиринат живота?. .. Сањала сам скоро о анђелу хранитељу. Он држаше моју главу на невидљивим рукама. Како се меко рахатовало на њима ! Осећала сам се скривена и заштићена од сваке опасности. Божански мир ушао је у мене. Погледах благодарно и блаженим осмехом у свога анђела у ваздушну, недохватљиву, а ипак дивну прилику, на којој се виђаху јасно два силна, зрачна крила, што се усправо дизаху и кроз собни таван у бесконачност губљаху. «Где си, душе заштитниче? Да ти благодарим, да те молим за твоју даљу милост п да ти кажем, да ћу безгранично добра и племенита бити, да будем достојна среће. коју си ми ти подарио.... Ко си ти? Да ти кажем, да ће одсад сваки мој дах бити усрдна молитва, као што ће свака моја мисао бити похвална химна теби. ..

ОТА.ЏВ1ШД ЕЊ. XXVI Л .В. 102