Otadžbina

КРИВИЧНА ДЕЛА

Врло је важна она разлика, која је овом кривичном делу својствена према начину извршења вређајуће радње. Напоменули смо да се повреде части према начину извршења деле на мислене и стварне и на јавне и нејавне. Међу мислене повреде спадају све оне, код којих је увреда части нанесена без употребе Физичке снаге. Изражена људска мисао, у којој се јасно огледа вређајућа намера, сачињава основ овог кажњивог дела. Та се мисао може изразити на писмено у виду каквог писменог састава или у виду какве слике, а може се исказати и усмено. Стварне повреде части постоје онде, где се вређајућа радња извршила помоћу неке физнчке снаге, која је примењена на предмет повреде. Така би повреда части био ударац у лице и т. п. По себи се разуме, да се код стварне увреде са примењеном физичком снагом не сме проузроковати поереда телм. Повреда части је јавна, ако је вређајућа радња извршена онако, да је њу могао приметити сзаки, који се сад тамо десио. Али се повреда части пе може сматрати за јавну, ако је она у.чињена пред онаким лицима, која се сматрају као пријатељи учиниоца и ако је извршена на таком месту, где је осим ових лица нико други не би могао чути или приметити. Наш законодавац поставља ову деФиницију о јавним повредама части: «§ 210. трећи одељак: Јавно је онадање онда, ако се то догодило на јавном месту, или у јавним скупштииама, или среством печатње, ликова и образа, распрострањавањем или излагањем таких на јавним свима приступним местима. Овако распрострањени ил& изложени нредмети одузеће се. а 213. други одељак. Увреда је онда јавна, ако се догодила на онај начин, као што је у I 210. речено да опадање јавно бива." Вређајућа радња мора увек бити позитивна и за то се негативном радњом не може нанети увреда части, Ово је питање било од неких правника осаоравано, али са врло погрешног гледишта; јер кад би се и нечињењем могло учинити кривично дело увреде части, онда би човек могао и за то битн крив, што кога на улпци није поздравио. Вређајућа радња, којом се врши крнвично дело повреде части, мора бити противправна. За то се не може сматрати као увреда части, ако је ко учинио оно, на што га је закон овластио и на што он у опште пма праза. Наука признаје свакоме право да о каквом спису, вештачком делу, индустријском производу и т. и. изјављује своје одобравајуће или неодобравајуће мишљење у неограниченом обиму и то се никада не може сматратп за радњу, којом се вређа част оног, који је тај спис написао или то дело израдио. При оваким оцеиама

ОТАЏБИИА КЊ. XXVI СВ. 1(ј2

15