Otadžbina

226

КР11ВПЧНА ДЕ.1А

мо;кс бити и Фактички вређајућих израза, али се сва та радња односи на тај сиис или на то дело, а не и на личност произвођача. За то оваке критике не сачињавају кажњиву радњу, докле год напад ке би био управ.вен на саму личност, а не на ствар. Овог се начела придржава и наш законодавац. Он у I 214. крив. зак. ирописује: »Од увреда у \ 213. треба искључити научне критике и критикс художника и умстника, као и опомене, карактеризирања и у-коре претпостављених лица, у колико се не би из Форме изражаја, или из опстојателства, под којима би се то учинпло, вређајућа намера извести могла.« У правној науци дуго је било спорно пнтање, да ли казивање истине може представљати противправну радњу и по томе да ли се тиме може учинити повреда части. Препирка о овом била је дуга и још до данас није са свим довршена. Али је данас међу већином иравних научника усвојено гледиште: да се казивањем истине по иравилу не може наносити повреда части; али ако је та истина изречена у таком циљу, из кога се јасно види хотичност вређања, онда постоји повреда части као кривично дело, само ће се околност што је учињена повреда казивањем истине, сматрати као ублажавна прилика. Овог се гледишта придржава и наш законодавац, иаређујући у § 211. кр. закона ово: „Ако у случајима Ц 209. и 210. оптужени докаже истинитост свог потврђивања или докаже основе или опстојателства. по којима се закључити може, да је он оно, што је потврђивао, за истинито држати могао, то се неће казнити као лажни оптужилац или опадач, али може бити кажњен због повреде части, ако се из начина иотврђивања или других 'околности увиђа намера да је на увреду ишао. к У овом законском тексту израз «повреда части» није истоветан са нашим изразом, јер ми под овом речју обухватамо све врсте повреде части, а законодавац овде мисли обичну увреду частп, која је од свију ових врста најблаже кажњива. Даље се у правној науци оспоравало питање, има ли места да се при свакој повреди части, која је извршена казивањем истине, допушта доказивање те истине. Назори научника беху врло различ.-.ти и отуда посташе опе велике разлике у појединим законодавствима но овој ствари. Данас је у правној науци преовладало мишљење, да при сваком спору, око повреде части, треба допустити дока-зивање истине. Недопуштање овог значило би законом заштићавати оно, што је у друштву рђаво. Када човек зна, да му нико не сме пребацити оно, што је у друштву зло учинио, он ће