Otadžbina

15'

КРИВИЧНА ДЕЛА

227

се полакомити и чинити још већа зла. Бојазан да се недостојна дела истичитим казивањем могу изноеити на јавност, 1 уздржава миоге људе од разних изгреда и приморава их да поштују иостојећи ред у друштву. Некадашње мишљење многих старпЈИХ Француских правника, да се доказивање истине може учинити само изношељем судске пресуде или друге неке јавне исправе, потире могућност доказивања оних истинитих прљавих дела, која нису била нред судом, А баш за така дела ваља допустити до:;азивање, јер се само тако може одржати неокавана људска част на својој висинп. У погледу допуштања, да се при учињеној повреди части доказује истина, постоје у науци ова правила: ). Доказивање истине допушта се само при клеветамч и лажном оптужењу, а не и при обичној увреди части. Овог се назора држи неш законодавац, што се може видети из текста \ 211. крив. закона. Да је ово гледиште нашег законодавца погрегсно, доказује нам та околност, што је тиме угушена могућност да се изнађе истина. У место да закон заштити истину, он казни оног који је ту истину изрекао. У место да се истином увређени казни одбијањем тужбе и ослобођењем оптуженог, закон недо 1уштањем доказивања истине осуђује оног, који се послужио истином. Мишљења старијих правника, како би се доказивањем истине при обичним увредама части реметио цео ток друштвеног живота, из' основа је погрешан. Баш је за то и поремећен ток друштвсног живота, што се многи са својпм нечасним радњама крију иза оваквога законског прописа. Зч то се и шири квареж у друштву, што законодавац гони истину и казни њеног носиоца. Р1ека нам се допусти, да- се на овом месту послужимо речима научника Митермајера : „када је сваки неваљао и неморални човек сигуран, да га закон у тој мери заштићава, да се као кривац казни онај, који би се усудио да га обеди за то неваљало дело, онда ће се мучно такав уздржавати од тих дела, јер је лупеж уверен, да га нико не сме лупежом назвати." Погледајмо наше садашње друштво и проучимо га и са првог и са другог гледишта, па ћемо видети да овакав законски пропис само још више шлри квареж, у место да друштву даје солидан основ за развитак. Где је год гоњена и потискивана истина, тамо нигде није било иравде у правоме смислу речи, нити је било напретка. Ми се дакле придржавамо гледишта, да и при увредама треба допуститн доказивање истине. Но за то са доказаном истином не мора се увек ништити кажњивост дела. Као оно код клеветања и -лажног оптужења (§ 211. кр. 3.) тако и овде треба сматрати исказану истину за некажњиву радњу, ако она није изнесена намерно