Otadžbina

228

КРИВИЧНА ДЕЛА

у том циљу, да се некоме увреди част. А ако је радња извршена са хотичношћу баш у намерр, да се некоме нанесе увреда части, онда доказана истина не треба да ништи кажњнвост, но да служи као ублажавна прилика. На тај начнн одговориће се и правди и целпсходности. 2. Доказивање истине не може се допустити при они.м повредама части, где би та истина дошла у сукоб са оном истнпом, која је пронађена судским путем. На прилику: Петар је био окрпвљен за убиство, крађу пли друго кривпчно дело, али је судском пресудом оглашен за невиног, но Павле га доцније увреди, називајући га убицом, лоповом и т. д. па приликом расправе спора око увреде части хоће да доказује кривицу Петрову. Ту се ово доказивањс не може допустити, јер Павлу није ништа сметало да са истпм дока.шма оптужи Петра код суда. Овог се гледишта придржава и наш законодавац. Он у I 212. у другом одељку пронисује: «Доказивање истинитости пак неће се допустити, ако је дело опаднутоме пришивано, казнимо дело, па је овај од одговорности за тако извршном судском пресудом за свагда ослобођен." 3. Доказивање истине при увредама части не може се допустити, ако се она односи на какав телесни и.ш умни недостатак. На пример кад би ко кога јавно назвао будалом, па би код суда хтео да доказује, да је увређени одиста будала. Оваки недостаци не треба да служе осталим људима за подсмеј, нити они могу према људским појмовима понижавати достојанство човеково. Те недостатке, ако баш у самој ствари постоје, није сам човек проузроковао, но му је то природом дато. Допустити да се пред судом лри увреди доказује овака истина, значило би још више ионижавати човеково достојанство, а то закон не сме никад долустити. 4. Доказивање истине при повредама части допушта се свима допуштеним доказима, Овог се начела држи и наш законодавац са неким ограничењем, Он у \ 212. у првом одељку ирописује: „Истинптост потврђиваних или разглашених дела може се свима дозвољеним срествима доказивати. Сведоци се могу у помоћ узети само за доказ извесних дела, ако суд нађе да би истинитост таквих дела искључила или умалила казну за оптуженог опадача." Но и овај законски пропис важи у нас само за опадање (клевету) а не и за обичну увреду части. Ово је наш законодавац усвојио, ослањајући се на погрешно мишљење неких научара, који тврде, да би при обичним увредама људска част била изложена ве.шким опасностима, кад би се признало право доказивања свима могућим средствима; јер би увредилац, који је на пр. неку женску