Otadžbina

230

КРИВИЧНА ДЕЛА

,,Ако је увређена страна увреду с места повратила, и ако новраћена увреда није много већа од оне учињене јој, неће се ни једна страна казнити." Још наш законодавад у погледу кривичних дела повреде части у I 219. кр. з. наређује: „У свима случајима лажног оптужења, опадања и повреда. части, ако оптужени увредиоц буде осуђен, суд ће на трошак увредиоца пресуду увређеном доставити. Ако је повреда части и опадање јавно учињено, суд ће на захтевање увређеног досудити му право, да на трошак осуђеног увредиоца пресуду објави. Ако је повреда части среством јавних листова учињена, суд ће на захтевање увређеног лица или његових местозаступника досудити му право, да на трошак повредиоца пресуду ако је могуће среством истих новина или листова објави. 8 При новредама части има веома важну улогу хотичност. Она постоји онда, када је учинилац вољно предузео вређајућу радњу. Да је радња вољно предузета, доказује у свакој прилици свесност учиниочева, по којој је могао да схвати, да ће тиме учинити повреду части. Ако при вређајућој радњи није било оваке хотичности, онда не може да постоји увреда части као кривично дело. Ово се кривично дело сматра за свршено, чим је довршен ма који део вређајуће радње и чим су за увреду сазнали увређени или која друга лица. Покушаја при овом кривичном делу може бити само код оних увреда, које се чине путем каквог писменог састава. Ту покуш ј постоји, ако је писмено састављено и дато на јавност, али пре но што је пко за њ' сазнао, оно је противу учиниочеве воље обустављено. Код осталих увреда не може бити говора о покушају. Као кривична дела повреде части у времену наше старе царевипе позната су аотвор, лажа и обеза, исовање и срамоћење. Од ових дела потвор, лажа и обева обухваћају појам лажног оптужења и опадања, а псовање и срамоћење појам увреде части у данашњем нашем законодавству. У Душановом законику налазимо о овом кривичном делу ове прописе: „Ако се нађе који било потворпик и тужи кога потвором, лажом и обезом, такови да се казни као тат и гусар". »Властелин који опсује и осрамоти властеличића, да плати 100 перпера, а властеличић ако опсује властелина, да плати 100 перпера и да се бије штапом' 1 .*) *) Ова нам казна доказује да вдастеличић није здузимао у тадашњем друштву какав виђенији положај и да они нису имали решавајућег гласа на државним саборима, јер иначе не би донустили да се ни њих примењује понижавајућа казна батинања.