Otadžbina

НАШ ПРИВРЕДНИ ПРОГРАМ

241

нож у срце задрузи). А да је, којом срећом, наш законодавац схватио праву природу задруге, он би, јамачно, могао пронаћи и какав год подесан начин да измири та два сунротна начела. А можда је се то могло постићи и тиме: да је се законодавним путем у своје времс утврдило, да се мора одржавати недељивост заједнице кааитала, тј. породична својина свих земаља и алата, као и удруженост рада садашњег нараштаја, па ириходи само да се аериодично деле па задругаре, као обрадиоце и уживаоце породичног имаља, а по одбитку извесног процента од прихода за одржање и унапређивање те породичне имовине. Ето до ових мисли и до ове оцене о пресудном утицају задруге на наш цолокупни друштвено-политички живот долазио сам увек, има већ четири године, од како но службепој дужпости својој проучавам оне одредбе нашега грађанскога законика, које посебице говоре о задрузи, а с обзиром, на политички и екопочски развитак наше државе и на незгодне прилике, у којима се данас налази и Гтродње и државно газдинство. И сваки пут долазио сам до тог тврдог увереља: да и ове законске одредбе садржс у себи знатан део од оног укупног отрова, који је убио задругу, те ова сад изумире пре времена, а без природног јој наследника, и којн је са свим растројио целокупни привредни рад нашегд народа. То растројство целокупног привредног рада н јесте непосродан узрок опште признатом Факту: да наш. народ, већ од неколико година, у економном погледу. нагдо и осетно опада; с дана на дан све су сиромашнији и народ и држава, — Факат, који сваког озбиљног мислиоца о добру народном баца не у бригу, већ у очајање за будућност ове скупим жртвама обновљене др;каве српске. И то је оправдано: осиромашавањо парода јс увек било неисцрпни извор свих политичких и друштвеннх зала; то је што и црв у корену дрвета, то је разор у темељу зграде државне. Поред све политичке самосталности и краљевског достојанства наше државе, поред најслободоу.мнијега Устава и свих политичких ирава п слобода грађанских, ми ипак с дана на дан све вишс' долазимо у економско ропство напреднијих држава, све више постајемо простп нзмећари туђим економским интересима. Економска потчињеност је вазда била највећа опасност по државно-политичку самосталност. И што је још најжалосније, све се ово јасно опажа, увиђа и отворено признаје, па ипак се апсолутно нншта коренито, нпшта озбиљно ни откуда не предузима и не ради. Већ су се све политичке странке изређале на управи државиој. У владама њиховим било је и способних људи, и на Фотељу министра народне привреде седели су још и ак-стручњаци — професори народне економије п науке ОТА.ЏНИНЛ КН>. XXVI пв. 102 16