Otadžbina

Ђ О В А Н А

255

више смеши ... Спопаде ме љубомора ; а тек када спазих да продаје цвеће, планух од јарости. Свет се око ше натискује, па јој баш отима цвеће из руку; за тиди час беше јој котарица празпа «3на се, шта значе код нас цветуше девојке ; са цвећем нудиле су оне и дражи своје. За то ми се и следила крв у жилама, када сам Ђовану међу њима видео. Похитам к њој, ухватим је за раме и одвучем у оближу улицу «Мерчерије. в Златарски дућани беху већ затворени, само једна светиљка горела је мирно у тој улици. Бесмо сами. Мени се грло стегло, како сам узрујан био, па не могох ни речи изустити. Срдито истргнем јој котарицу из руку. Ђована се намршти — канда ју сада гледам — па рече мирно : — Но, Тито, шта то значи ? «Ја и данас још не знам како је то, да, када ме срџба мине, ја и сву одважност изгубим. То сам свога века искусио ; свака моја одлука трајаше само дотле, док сам срдит био ; чим то нестане, постадох плашљив, не знадох куд и камо — а особито када се Ђована срдила. «Ђована дигне рукав и ја опазих црвену масницу. — Видиш, Тито, шта си учинио — рече она. Ти, који си сада изгубио моћ говора, као што си мало пре памет изгубио Ко ти даде право да ме с пута одвучеш. као да сам ја твоја властитост. Је ли ? „И она се саже да иридигне котарицу, али ја стадох ногом на котарицу. — Зар ја морам тражити овлашћење да те смем чувати — изустим ја једва један пут. Ти ваљда и не знаш ко то на тргу цвеће продаје и коме се ти придружујеш, јаднице. Оне не продају само цвеће, него и своје погледе, осмех свој, у њих нема већ одавно, нема невиности ни поштења....