Otadžbina

256

Ђ О В А Н А

Ђована дигне главу и погледав ме оштро , упадне ми у реч : — Пусти моју руку. — Не пре, док ми не кажеш, да нећеш више цвеће продавати — док ми не рекнеш, од куда ти то свилено одело — док ми не речеш, да се више на мене не срдиш... ■— 0, то је и сувише питано на један пут — одговори она. Испустих њену руку и рекох : — Ђовано, ти си лепа — ти си млада — теби се мили ојај !.... — Па-а, је ли то злочинство ? Родитељи моји казиваху ми често да сам лењо створење, да нећу у кући ништа да привре/шм, ни да им што заслужим, а сада, када ми старз «Еа Сопса" поможе. ... >) «Као да ме је гром ошинуо, престравио сам се и прекидох јој реч. „Иа Сопса" беше жена, коју сав свет познаваше но избегаваше. Сопса значи шкољка, па не знам је ли се та жена тако звала, јер јој се нос и подбрадак дотицали као листови шкољке , и.ш за то , што је плашљиво као шкољка скривала њено благо. Не знам у опште јс ли и имала крштено име и није лп ју свет можда за то избегавао, јер не имађаше свеца заштитника. Опа је другима узајмљивала красна одела, а сама се замотавала у дроњке ; пмала је палату, а седела у кукавној собици те њене палате сирома човек није у ње никада вндео новаца. Ко је пз јутра први види, прекрсти се, да га не урече њеним злим погледом. С друге стране опет поговарало се, да је вешта врачарица, која зна сваког лека наћи. Некада, кажу, да је лепа била. али сад јој беше лице пуно бора, а очи јој беху заиста мрске. Знајући да јој то беше мана, настојала је она да ласкањем и умиљатим речма свет задобије. Тешко оном који се даде ухватити. Она беше као море — у које, кад утонеш, нпкада се ваше не повратиш. У време ме-