Otadžbina

ЂОВАНА 2^7 * сој еђе узајмљивала је она образине; у свако доба новац уз високе камате ; а друговала је са свим лакомисленим девојкама у Венецији. «ГТојмићете дакле, да сам са ужасом Ђовану занитао, да лије заборавила, ко је та «Са Сопса» и да је то одело грехом окаљано. Но, што год рекох, све беше узалуд Она одговори, да смо ми сви луде; синоћ, рече, када је са нашег састанка, где сам јој тако лепе поуке дао, пошла, да се састала на сокаку са (Ј^а Сопсот» иоја ј ).ј је рекла. да пође с њом ( ,Ти си прелепа за таке простаке!« рекла јој је, па јој је обећала, да ће је лепо оденути, да ће се као сунце нзнад звезда сјати, па када онда Ђована један пут сретна буде, нека се сети сироте «Сопсе» ; само ће морати хаљине сваки пут новратити, нре нзго пође кући; и котарицу и цвеће узајмила јој је она, а добит да мора с њом поделити. «Данас ће «Солса» бити задовољна!» заврши Ђована. Молио сам ју и преклињао. да врати хаљину, али она одврати, да за то има јошге увек времена, па зашто јој сметам у незиној забави и зашто сам у опште дошао. јесам ли ја њен чувар и тако даље. Ја сам се ражљутио и запретио јој, да ћу њеним родитељима и браћи одати, с ким се она спрнјагељила, а «СопсР да ћу моје мњење онако људски — песницом — казати. Ђована се престрашила, а највише се бојола браће; пође дакле ћутећи са мном. Када смо стигли пред Конкину кућу, дадох јој новац, да плати, што је за хаљине и цвеће имала платити и причеках док се није у својој обичној одећи вратила. Присилио сам ју, да врати сав новац који је за продано цвеће примила била. Тек када ју видех бледу од претераног једа, иадне ми црвеиа врпца на памет и ја јој ју ионудих. «На част ти !» рече пркосно. „Кад бпх је у косу уплела морала бих је под мараму сакрити. а то нећу, јер ако други врпцу на мени не виде, ни мене не весели.» ОТАЏБИНА КЊ- ТХТХ СВ. 102 17