Otadžbina

258 ђ о в а н л # У то бесмо присиели пред кућицу, у којој она пребивате. Ђована извуче к.ључић из недара и ступи на капиџик, не зборећи ништа. Ја сам црвену врпцу још непрестано држио у рукама. Ноћ беше ведра и Ђована се за часак загледа у звезде. Стид ме беше, што стојим као просјак, који чека на милостињу. «— Ако пећеш врпцу узети, ја ћу је сутра, првој сиротици, која ми у сусрет дође. поклонити. Ђована узе врпцу и свеза је око главе: витице су јој висиле низ рамена. «— Је ли ти отац и јесу ли ти браћа код куће? Нису. «— А мати ? «— Она двори једну болесницу «— Зар се не бојиш сама бити ? Она се у сав глас насмеја. «— Хоћеш ли, да ме плашиш? Ја се ништа не бојим, ни када је најтамнија ноћ. «— Није ли ти досадно. када си сама? «— Чудно питање! Не, не, ја певам када сам сама, гледам у огледало и прижељкујем.... «— Шта, Ђовано ? «— Не знаш ли већ одавно, што прижељкујем? «— Куку мене бедна!» узданем нехотице. «— Зар си данас беднији. него иначе? Не могох се уздржати, да не кликнем : «— Дакако да јесам, јер сумњам да ћеш икад за ме поћи «— Зар си ти кад на то помишљао? «— Та то ми је једина нада моја била «— То зар беше твоје пријатељство, отуд твоја пажња 01 уд твоје ухођење, твоје претње, зато зар морадох повратити хаљине? Јеси ли сишао с ума, Тито? Ја да пођем за тебе? Зар да може бити проводим ладне ноћи на стубовима које цркве ? зар да по сокацпма просим?..-.