Otadžbina

Т. 0 В А Н А

259

Ми смо обоје сиромашни, али кров над главом, собицу моју, то.имам и сад; и ја ћу само за оног поћи, који буде кадар да ми куни свилену венчану хаљину и златан ланац, који носи униФорму, и који има стално занимаше и своју кућицу.... Јеси ли ти тај, а ти дођи, па опет упитај, да ли ћу за тебе поћи.,.. Ти љубоморни лудаче! «И рекавши то, похита она у кућу и забрави врата за собом. Чуо сам како је запевала неку враголасту поскочпцу, којом девојке заљубљене момке дирају : агаог <1е1 таппа поп с!ига ип' ога....» Љубав мрнара не траје нп часа «Сав се стресох од јарости и срамоте, иекло ме је, јер ми се руга. И ако сам гладан био — ипак се не макох ни с места. .. Та она имађаше потпуно право. Како сам и могао помислити , да би таква лепотица за мене пошла!.... Па ипак беше ми, да полудим од љубави и чежње. Она мора би ги моја! Само како ? Мпшљах, да ће ми Мадона помоћи ако пред њу клекнем, па јој се помолим ; та она је тако благотворна ! А можда би ми и Сопса могла помоћи. Та баба? Како би се Ђована подругљиво насмејала, кад би знала, на кога сам у свом лудилу помислио. «Међутим од свега тога нисам ништа учинио, него сам се шћућурио у закутку — беше ми свеједно, ноћио у овом или оном закутку — а кућу, у којој спаваше Ђована, уочио сам добро , па сам се преклишао сач собом, да она мора бити моја, па ма тога радн и злочинство какво учинио ? «Заспао сам — и текар иза неког времена пробудим се од зиме. Звезде још тињаху, а са истока пуца зора. Замотам се чврсто у кабаницу и похитим одатле. Нигде живе душе још. Под сводовима од ћуприје и под аркадама црквеним видео сам по ког сиромашка где лежи и снава. Нигде ни гласа, само јутрењи поветарац што буди таласе и занијава ланцима, за које су чамци при17 «