Otadžbina

260

Ђ О В А Н А

качени били. Све ми ср чинило као да у јутарњем сутону расте. Журио сам се обалом «с1е1 8сћЈауош». Глад ме јако мучила, те пођох да потражим какву кавану, која би била још отворепа. «Успут, на једном осамљеном месту, паде светли зрак са високих прогора једне палате: беше то кућа у којој се играло на новце. Неколико младих људи стунило је у тај нар на доксат, те говораху гласно н узрујано, окупивши витког ОФицира, који се био наслонио на парапет. «Један од његових другова рече гласно како је судбина тому Рикарду све уделила: и лепоту и младост и љубав жена, богаство, част и још срећу у игри. Овај, о ком беше говор, прекиде тај разговор, показујући руком на море и велећи да ће скоро сванути, да за један сат мора већ у служби бити, па ако је господи ио вољи, да се ноћас могу оиет састати: срећа да је округла, а он да коло среће није кадар зауставити. ,Руковаше се и пођоше, звекећући мамузама нпз мермерне стубе.... Ја се склонио у крај и чекам док се друштво не разиђе. Онај, кога зваху Рикардом , поче неку песмицу певати , коју ]е од нас чуо и научио.... Из уске улице, кроз коју он иђаше, воде још више ужих и тамиијих — ми их зовемо ксаИе".. . Познадох га ; беше то леп оФицир, безбрижан, раскошан, на гласу ради своје луде среће. (( Беше ми, канда. ми неко довикује: узми му новац који је добио од других. м Све гласније, све моћније звучале су ми те речи у ушима и пре него ли сам још могао промислити, бејах већ полетео за њим у намери, да га поробим. ((Улица беше мрачна и пуста. «Када је сињор Рикардо чуо да за њим трчим, стаде, да видн шта тај човек за њим хоће ! Био сам већ са свим близу, само још неколпко корачаја, већ да га руком дохватим, но баш како сам руку испружио, станем на љуску