Otadžbina

I

262

Ђ О В А Н А

«Ћутао сам, јер нисам хтео одати, какву сам злу накану доиста имао. ГроФ пак настави : — «Ти си охол, али и ја сам. Нећу нинад опозвати ни речи ни поклон: ако дакле ти нећеш новац да узмеш, нека путује онамо ! И отвори прозор, који гледаше на канал гранде. Али се за часак предомпсли и запита смешећи се : — „Зашто га нећеш? Можда за то,. што сам Аустр :јанац ? Ја сам за то ипак добричина. Промисли се мало... гле, немаш ли, може бити, какву љубу, па би јој могао пар златних минђуша купити ? «Моје се очи оросише, сетих се Ђоване. Још су ми у ушима звучале њезине речи; срећа ми се ето сама нудила, не могох одолети, не бејах доста моћан да је се још један пут одрекнем. Када је сињор Рикардо још један пут запитао : (( 3ар да то злато збиља оде онамо?® одговорих : (( Имате ираво ; ја сам се предомислио ; хвала вам дакле на поклону, па ако када устребате Тита ослоните се на њега!» — «Но, то је мушка реч!" одврати гроФ, потапше ме по рамену, а при том ми толи милостиво погледа у очи ; да сам застиђен исте оборио. ( (Прво ми беше да похитам Ђовани; не беше код куће. али њена мати седела је код прозора. Шена, коју је ноћас дворила, преминула је ; а сада ређаше старица шкољке — Поге с1е1 таге — уз стаклена зрнца за ђердан, какав наше жене нуде странцима на продају. Ћутећки просуо сам дукате по асталу; стара жена крстила се од чуда, па ме питаше: шта то значи , да нисам, може бити, добио на лутрији? Онда почесмо бројати. Иотраја боме дуже времена, док сазнадох колико је новаца; ни старица, ни ја иисмо свога века још толпко високо бројали; беше велика свота , већа него ли ми требаше, да кућу наместим, довољна, да будем свој гооподар .