Otadžbina

Ђ О В А Н А

?63

(( Баш када сам почео приповедати , откуд и како сам дошао до тог новца, врати се Ђована кући. (( Испочетка није хтела веровати, да је све то благо моје; морао сам јој трп четири пута цели догађај од почетка до краја причати ; разуме се да сам се чувао да не одам какве сам зле мисли имао, иа сам и то заћутао, да сам сав тај новац један пут већ повратио био.... Ђована ме опет питала за тог младог ОФицира . а ја сам јој , видећи у њему свог добротвора, хвалио његов стан, хвалио дарежљивост његову и понављао његове добре речи. Девојка је наслонила лакте на колена и подбочила рукама главу. па ме непомично гледала њеним великим очима: читајући ми речи са усана — «Ђовано, ти си се сингћ од мене срдито растала, јср сам сувише смрвљен био; но што јуче беше немогућно данас ето омогући ово злато. Знаш ли још шта си захтевала и шта си ми за то обећала. — к 3нам, Тито Р — ( (Пак ? — „Остајем при томе. ((Хтедох јој од радости иасти око врата, но она побегне у кујну и забрави за собом врата. Срце ми хтеде нући од радости, па стадох силно љубитн стару Терезу. Ова се сва убезекнула од чуда. Ја похитам да купим златан ланац и низ-граната за Ђовапу. «Када се разнео глас о мојој »зненадној срећи, почеше ми сви завидети; сви мн честитаху', сваки хтеде да ми буде пријатељ. Па тек женске! Сад су ме звали лепи, честити, добри Тито. Ја сам се међу тнм, мало обзирао на те улизице ; све мисли моје беху код Ђоване ; живео сам само за њу ((Купим кућицу, наместим је, а Ђовани доноспо сам сваки дан други поклон. За себе употребио сам само толико новаца, што сам набавио нову одећу, у нојој би се могао пристојно уз Ђовану показати. Највећа сласт беше ми видети је лепо обучену, како јој жене завиде,