Otadžbina

Ђ О В А Н А.

а мушкарци јој се диве. Беше то са свим друкчије, него када је у Конкиним хаљинама шегала по Марковом тргу.... Како сам се поносио, кад сам, идући с њоме, са свих страна слушао само хвале, као «1а БеПегга , 1а зирегђа П§г1ја". А и Ђована почела је од то доба главу уздизати. «Ја сам сад сгрпљиво чекао, био сам сигуран за Ђовану, а уз то сам и навикао био, да на све. што би она усхтела , слепо пристанем. Али једног дана морадох п ово пптање на чисто извести , јер се нешто догодпло, што ме је па то присилило. (( Свако јутро наиме , пре него ли пођем од куће, обпчавао сам заграбити у кесу, у којој је благо било, да узмем који дукат и да јој нешто купим, што је дан пре зажелела — а она имађаше сваки дан другу жељу, Кад и кад са свим бесмислену. За то се и нећете чудити, сињоро, да је до мало иестало мог иметка. Једно јутро машио сам се. по обичају. у кесицу — а она иразна; један једини дукат још лежао је на дну. Ја сам се нспрва јако препао, али се после насмејах: та један пут морало га је нестати ! « г Бозана је имала сада и ђердан. и мираз и венчану одору, кућа беше сиремна. родитељи и браћа њена споразумна — што би дакле она могла оклевати. Али када сам је запитао, када дакле да буду сватови, одговори ми она: — (( А шта је са твојом службом?" б , она беше иаметна. Ја сам донста на то са свим заборавио. Био бих јој може биги и противусловио , али сам знао да ми је кесица празна, а то сам осећах да не треба лепу женицу својој кући родити . да ми оскудева и гладује За то се и нисам расрдио кад ми је тако мирно и равнодушно збсрпла, него сам почео премишљати. шта ми ваља чинити. Онда сам био вештији него данас — сав свет познавао ме је као вешта гондолпра, па сам лако добио место мрнара на једном броду Лојда. То не беше до душе бог зна какво место, али беше ипак бар нешто.