Otadžbina

Ђ О В А Н А

265

па ми Ђована не могаше више пребацити , да немам службе. (( Чим сам обукао мрнарско одело , похитам к њој. Беше већ касно. Дивна месечина. Ђована мора да је већ заснала. мислио сам у себи. Хтедох ипак поред њезина прозора проћи. Зидине манастира. који беше преко пута од њезпне куће, беху сјајиом месечином обасјане — уз стену тако мицало се чудно нека тамна прилика. Примакох се ближе да видим: Беше то женска, која је, стојећи у месечини, играла са својом сенком; час коракне напред. час мане руком, час главом. дигне ногу у вис. па се опет сагне и поклања. Застадох. .. Срце ми претрие, дисање стане, познадох женску! (( Да, то беше Ђована. Одевена у венчану хаљину, накићена ђерданом п златним ланцем, стајала је ту и мотрила своју сенку, канда стоји пред каквим огледалом. Тихо хтедох се примакнути — али ме моја сенка издала Ђована се осврне, хтеде видети ко иде. али |ој јасни сјај месеца заслепио очи , и пре него ли ме је могла упознати, бејах је већ загрлио. Али ми се она у у један мах извуче из наручја и стискујући руке на груди, викне ■ — «Ти ли си то, Тито?! Ала си ме престравио. ,) — «А ко би други био ! запитах ју. Она ми одговори, да ју јр дивна месечина намамила на прозор , па како су зраци месечине прикривали у борама њезине вен чане хаљине. која је на клину висила, да јој је у један пут пало на памет, не би ли се на јасно осветљеној зидини могла боље огледати . него ли у њеном огледалу, које је мало као њезина рука. И изустивши то улети у кућу, а ја остах опет сам. «Сутра дан купим јој. од осталог мог новца огледало, доста велико, да се је могла у њему видети. Напртим га сам на леђа и однесем њој. Када се у њему