Otadžbina

266

Ђ О В А Н А

огледала и видела како је лепн, кликне изван себе од весеља : — (С Гледај само, па овакој, каква сам , неће мати да ми допусти да као друге девојке идем на игранке ! — (< Не брини се. душо," тсшио сам је, (( ја ћу матер молити, а она ће нам то за љубав учинити." «Али се стара не даде осо.шти, почне је корити и ја не могав то слушати, пођох. Следеће вече ипак смо заједно играли у једној биртији. Био сам сретан, што сам могао Ђовану у наручје примити; али када и други почеше с њом играти , то ми се већ мање допало , па ипак када је на торњу почело полако једанаест избијати, а ја се морадох на брод вратити, то ми се још понајмање допало. Ипак нисам био невесео, кад сам видео да за мном торњеви млетачкп утонуше у море — та моја мила ми је вечерас, на моје пигање, када ће бити сватови, одговорила: (( На Ускрс !» Дотле беше, до душе, још дуго, ио морао сам се стрпити . . Како мп је срце у грудима куцало, када, тек што бесмо три дана на мору, капетан нашег брода заповеди да се спремимо за повратак у Венецију: Тог дана чинио ми се свет још један нут тако леп, него иначе. «Баш на покладни уторник после подне био сам опет у Венецији. У оно доба бејаше све друкчије, сјајније на тај дан , пего што је данас. Беше већ касно, када сам добио допуст да изађем на копно. Зрак беше благ као данас. Из далека сам већ чуо смех, вику и клицање, веселу свирку; жабмце су скакале у вис, дуж обале гореле су шарене светиљке. прозори беху свуда осветљени. Само Марков тороњ дизао се мрачан у вис, а на небу, далеко на пољу, према острву Лиду, дизали су се црни облаци, из којих час по час севне муња. «Успнем се уз степенице на пиацету и хтедохшто пре до моје веренице , кад али на један иут чујем како неко, не далеко од мене, псује: «На овдашњи свет баш се човек не може нимало ослонити; од саме за-

Ј