Otadžbina

Ђ О В А. Н А

267

баве и дудорија забораве на ове, на дужносги и на службу. Зар нема нигде никога који би ми гондолу повезао ; та до беса, чекајте ви момци, ја ћу вам већ показати...." «Беше то гроФ Рикардо, он ме је одмах познао, па ме запита имам лп времена да га један сат провезем: његовог проклетог гондолмра морао је ђаво однети на пиацу међу образине. Беше ми до душе тешко, што морадох посету код моје невесте одложити, али ја сам грофу дао реч, да ћу му увек бити на услузи — скочих дакле без оклевања у гондолу па држ за весло. ГроФ уђе за мном па рече: «— Веслај, куда ти драго. мени је свеједно, да л ћеш у море — ако се не бојиш муња, или ћеш кроз канале: али пре свега идемо по једног сапутника!" И намигнувши очима дода «ти си Млечанин, па можеш помислити. ко то може бити — да носи сукњу. А сад пожури! Са торња избијаше десет часова. — Журно, уречено време већ је ту. немамо нп часа више почасити — чекају ме. «Спопаде ме нека чудна језа, када ми означи Конкину трошну палату као циљ наше вожње. Ћутећи веслао сам, држећи се гондолом у најгушћој еени јер ми је тако гроФ заповедио. Када смо на место стпгли, уђе он у кућу, па се за час опет врати са женском, која је лице покрила црном кадиФели образином, а беше замотана у дугачак, црни огртач. ГроФ уђе с њом у гондолу и смести се под кров. Да то није бпо сињор Рикардо, којем имадох за кућу и Ђованину руку да захвалим, не би се био нипошто тога посла примио, јер сам чезнуо за Ђованом. Крв ми удараше у главу, срце ми гласно куцаше — а уз то нека омора у зраку — мислио сам, да ћу се угушнти. «Ноћ беше густа и мрачна; све штогод је у Венецији било живо издраво, потуцало се по Марковом тргу. Веше већ близу поноћи. Окренем гондолу и завеслам