Otadžbina

268

Ђ О В А Н А

натраг. Никада још у свом веку ниоам тако добро веслао као ту ноћ, све ми је зној цурио са чела, тако да сам морао главу открити..,. Наједанпут зачујем испод крова гондоле смеј. Свуд наоколо беше све тако тио да сам глас добро разабрати могао Препао сам се, као да ме је ко изненада лупио, па се хитро осврнуо: смеј није од оне стране долазио него баш из унутрашњости моје гондоле. Пошто се за тили час све опет утишало, и пошто нисам ништа више чуо, веслао сам опет даље. Али ме је наједанпут спопала нека сета, нека невеселост, која је личила више на неку врсту јарости: био би све смрвио, сатр о штогод око мене беше, тако сам постао немпран и нестрпљив. Та тај глас из гондоле канда ме је опомињао на Ђовану. Тако, исто тако звучно смејала се и она. «У том приспесмо већ и пред кућу старе вештице. Станем са гондолом; опет чух смеј у најгушћу сену. ГроФ изиђе први па издиже сињору, која беше замотана и застрта као и пре. Већ сам хтео гроФа да запитам, да ли ме још треба, кад се у тај ма црни облак над нами раствори, и муња севну. У исти ма врисне и та женска и ухвати се чврсто за Рикарда. * * * Тито застаде.... Шта би нам и мого јоште казати! Могли смо себи сами представити каква га је беда снашла била.... Старац гледаше укочено преда се. Те успомене су га тако свладале биле, да је опет изнова. али више као за себе , почео говорити. Веше то као неко мишљење и осећање на глас; чинило се, као да је заборавио, да га који слуша. «Био би ти све опростио Ђовано; та зар си ме ти тако слабо познавала. За један иољубац са твојих уста дао бих сто мојих душа — зар ти то ниси знала.» За што си побегла, зашто се ниси више никад вратила?.... Онда, да, оне ужасне ноћи нодигао сам весло, па бих