Otadžbina

I

292

АНЛ КА ГЕЊ1ША

И њему првп пут сену кроз главу јасна мисао да то лагање ваља прекин\ти, што пре, то боље. «И ја и она треба да бацимо све и да се сакријемо где му драго, сами са нашом љубављу® рече он себи. 22. Киша није дуго падала и када је Вронски ушао у село, сунце беше опет грануло, н крововн летњикозацч као п старе липе по вртовима на обе стране главне улице, бљештиле су мокрим срјем: вода је цурила са кровова а са грана је весело капала. Оп сад већ није више ни мислио да ли је та киша иокварила тркалиште, сада се само радовао што ће, благодарећи тој киши, за цело њу затећи дома, и то саму, јер је знао да се Алексије Александровић скоро вратио из бање и да се још није преселио из Петрбурга. Надајући се да ће је наћи саму, Вронски сиђе с кола пре моста и пође пешице, како је увек радио да само његов долазак не падве у очи. У место да уђе у кућу с лица, он у1>е у авлију. — Је ли дошао господин? — упита баштована. — Ннје дошао. Госпођа је дома. Изволите само с лица, тамо нма ко ће вам отворити — рече баштован. — Нека, ја ћу кроз башту. — И уверивши се да је она сама, и желећи да је изненади, јер јој није био обећао данас доћи, а она му се пре трке за цело не нада, он пође, придржавајући сабљу да не звецка, пажљиво корачајући пешчаном стазом, уоквиреном цвећем, ка тераси. која испадаше у башту. Вронски сада беше све заборавио што је успут размишљао о мучности свога положаја. Он је сада само једно мислио, да ће је одмах видети, и то не у својој уобразиљи, него живу, целу, онакву каква је. Он се већ пео уза степене од терасе, када се на један пут сети онога , што је увек заборављао , н што састављаше најмучнију страну њихових одношаја с Аном — њеног сина и његовог радозналог погледа, који му беше непријатан. Малиша је чешће, но ико другн, био сметња њиховим одношајима. Када је он био ту, ни Вронски , ни Ана не само што не дозвољаваху себи да кажу ма што, што ее би могли рећи пред це.1пм светом, него нису говорили у опште ништа, што дете не би могло разумети. И ако се о томе нису никада договарали, ипак је то дошло собом. Они би сматрали за недостојпо себе самих да варају то дете. Пред њиме су се разговарали као обични познаннци. Али поред све то.шке пажљивости, Вронски је често ухватио детињи поглед, уперен на њ, поглед пун пажње и сумње и опазио је