Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

293

на детету чудну неједнакост у понашању с њиме; час је дете било пуно милоште за њ, а час хладно и уздржљиво. Изгледаше као да дете осећа да између тога човека и његове матере има некакав важан одногааЈ, који само оно не мо;ке да појми. И заиста малиша је осећао да не може да појми тај одно шај, напрезао се, али није могао да објасни осећање, које он треба да има према том човеку. Са дечијим оштроумљем он је видео да и отац, и гувернанта и дадиља, да сви не само да не воле Вронскога, него да им је одвратан, и да га се боје, и ако никад ништа нису о њему казали, а с друге стране видео је да га мајка Схматра као свог најбољег пријатеља. „Шга значи све то? Ко је он, шта је он? Како га ваља волети ? Кад то не могу да појмим, значи да сам крив сам, или сам глуп и рђав дечко," помишљаше дете, и отуда онај његов радознали и сумњиви поглед, отуд оно његово неједнако понагпање , које је голико незгодно осећао Вронски. Кад год је дете било ту, Вронски је осетио ону мрзост без узрока, која се у последње времо у њему јављаше. Детиње присуство изазиваше и у Вронском и у Ане једно осећање, слично ономе, гсто га осећа морепловац кад види по компасу да се лађа далеко удалила од правца, којим треба да иде, да он нема снаге да промени правац, да га свака минута одводи даље од циља, да је пропаст неизбежна. То дете са његовим наивним погледом на живот, беше за њих компас, који им показиваше колико су сврну.ш с правога, пута, од онога што су они знали, а нису хтелп да знају. Овога пута Сергије не беше дома, она је била са свим сама, и седела је на тераси , чекајући да јој се врати син , који беше отишао у шетњу, па га негде ухватила киша. Она беше послала и слугу и слушкињу да га траже , па га је сад чекала. Обучена у белу, богато извезену хаљину, она сеђаше на углу терасе иза цвећа, и не чујаше да он иде. Приклонивши своју главу са црним витицама, онда беше наслонила своје чело на хладну канту, која стајаше на огради терасе , и коју она беше ухватила обема својим лепим рукама, на којима беше оно њему тако добро познато прстење. Лепота целе њене Фигуре, њене главе, врата, руку, увек је поражавала Вронскога као нешто неочекивано. Он стаде да је с усхи'1ењем гледа. Али тек што је хтео крочити да јој приђе, она је осетила да је он близу, одгурну канту и окрете му својз зажарено лице. — Шта је вама? Да нисте слаби ? — рече он Францусии, прилазећи јој. Он хтеде да јој притрчи, али сетивиш се да би то неко