Otadžbina

294

ана карењина

могао вндети, погледа на балконска врата и поцрвене, као што је увек црвенео кад год је морао да се обазире и да се боји. — Не, ја сам здрава — рече она, уставши и стежући његову пружену руку. — Само нисам чекала ... тебе! — Боже мој, какве су то хладне ру«е — рече он. — Ти си ме уплашио — каза она. — Сама сам , чекам Сережу. који је отишао у шетњу; они ће одовуд доћи. При свем том што се она трудила да изгледа мирна, усне су јој дрхтале. — Опростите ми што сам дошао, али нисам могао провести ни један дан, а да вас не видим — настави он Француски, како је најрадије говорио да избегне и хладно »ви а , које међу њима беше већ немогућно, и опасно руско а ти в . — Што да праштам ? Мени је тако мило! — Али вама није добро, или сте нешто огорчени — настави он, не пуштајући њене руке, и нагибајући се над њом. — Шта сте миелили ? — Све једно те једно — рече она с осмехом. Она говораше истину. Ма у коме тренутку да су је упитали о чему мисли, она би свагда истину казала, одговоривши: једно те једио. о својој срећи и о својој несрећи. Ето и сад она је мислила: за пто је за друге, н. пр. за Бетсу (она је знала за њену свезу са Тушкевићем) све то лако , а за њу тако страшно? Сада ју је та миеао,- због неких раг шга, нарочито муч1 ,а. Она га упита о тркама. Он поче одговарати и видећи да је узбуђена , да би је разведрио стаде јој причати спрему за трке чак у појединостима. «Да му казкем или да му не кажем?" размишљаше она гледајућп право у његове мирне љубазне очи. „Онјетако срећан, он је толпко занет својим тркама, да неће ни појмити како треба целу важност тога догађаја за нас. к — Али ви не рекосте о чему сте мислили када сам ја дошао — рече он, прекинувши своју причу — молим, кажите! Она не одговори , него нагнувши мало главу гледала га је впспод ока«, управо својим сјајним очима испод дугих трепавица. У том погледу беше једно питање. Њена рука, која се играла са једним откинутим листом, дрхтала је. Он виде то, и на његовом лицу показа се она покорност и ропска оданост, која ју је увек подмићивала. — Ја видим да се нешто догодило. Зар ја могу бити миран кад знам да ви имате некакву бригу, коју ја не могу да поделим