Otadžbina

ана. карењина

295

с вама? Тако вам имена Божјег, реците ми шта је — понови он молећи. в Да, ја му не би могла опростити , ако он не би појмио колико је то важно. Боље не говорити ништа, него стављати га у то искушење", размишљаше она даље, гледајући га непрекидно, и осећајући како јој рука с листом све више дрхти. — Тако вам Бога! — преклињаше он, и узе је за ; уку. — Да кажем ?.... — Да, да, да !.... — Ја сам трудна — рече она тихо али брзо. Лист у њеној руцн задрхта још јаче, али она не скидаше очију с њега, да би видела како ће он ту новост дочекати. Он пребледе, хтеде нешто рећи, испусти њену руку, глава му клону. »Да, он је, појмио шта значи тај догађај , 1< помисли она и захвално му стиште руку. Али она се варала у томе, мислећи да је он тај глас онако схватио, како га је она, женско, схватила. Он је осетио, са удесетострученом силом, нов напад оне мрзости спрам некога. У исти мах он беше појмио, да криза, коју је он желео, већ наступа, да се више од мужа не може крити, и да је сад неопходно потребно кидати ма на који начин овај неприроднн положај. Осем тога њсно узбуђење беше физички прешло и на њ. Ом је погледа умилно и покорно, пољуби јој руку, уетаде и ћутећи стаде ходати по тераси. — Да, рече он одлучно пришавши к њој. — Ни ја ни вн нисмо наш одношај сматрали као играчку, сада је наша судба решена. Неопходно је потребно свршити лаж у којој живимо. — Свршити? А како ћемо је свршнти Алекса? — рече она тихо. Она се беше утишала, лнце јој беше обасјано осмехом. — Ваља да оставите свога мужа и да наш живст сјединимо! — Па наш је живот већ сједињен! — рече она тако тихо, да се једва чуло. — Да, али не са свим. — Него како, Алекса, научи ме, како? — рече она са тужним оемехом, кад је помислила на свој положај без излаза.— Зар има излаза из овога стања? Зар ја нисам жена свога мужа? — Из сваког положаја има излаза, ваља се само одлучити рече он. — Све је боље од положаја , у коме ти живиш. Та ја ћидим како се ти мучиш свачим на свету, и сином и мужем! — Ах, с њиме немам никакве муке — рече она простим подсмехом. — Ја и не знам, и не мислим о њему. Он за ме као да пе постоји! —