Otadžbina

316

књижевни преглед

сад га. у зло доба, сналази нека милост према кћери, наравно мртвој, — <( клоне на ћер к (стр. 135). То је у главном садржина последн.ег (V.) чина и свршетак ове трагедпје.

Казавши у кратко садржииу и зауставивши се критички на неким местима, можемо сад дубље загледати у унутарњи склоп и опширније говорити о изради овога драмата. Извором страдања, „трагичном кривицом®, овај драмат спада у ред трагедија, у којима љубавници страдају због сметања, које им се љубави истичу. Ирема томе, као што смо видели већ при прегледу II. чина, слична је ова трагедија Шекснировој — „Ромео и Јулија 8 . Али не само тиме, извором страдања, него и главном садржином ова трагедија тако је слична Јакшићевој приповеци „Син седога Гамзе", да изгледа да је Фабула отуда позајмљена. Немајући ништа против оваке позајмице — зна се откуда је све и славни Шекспир позајмљивао Фабуле својим драматима — ипак не можемо муком прећи иреко једне разлике. 1 ) Јакшић је милостивијега срца; он је бацио у тавницу дивнога јунака Радишу, сина седога Гамзе — мушко је, па је и право да више физички страда — и њему, љубављу гоњена, долази лепа Кринка, кћи Немањина, да с њим умре, испивши отров, а г. Илић баца у тавницу — слабо женско чељаде, да умре живо сахрањено. Па као што немамо ништа против позајмице Фабуле, исго тако немамо ништа ни против онога момента, у којем се Јелена и Љубен случајно заљубљују. Доиста љубав се може зачети и случајно, у једном тренутку, па, севнувнш као муња кроз млада срца, тако их спојити, да их ништа у свету нпје кадро раздвојити; а сметње, ако им се истичу, или ће савладати, или ће пронасти, трагично сврпшти. Истина то су ретки случајеви, али их има — може их бити. Ну изгледа као да се г. писац навадио на оно, што се зове случајем у људском животу, те се с тога и у даљем развоју радње случајем служи и онде, где с правом очекујемо природније заплетање и отплетање радње; — где очекујемо, да све то дође од самих носилаца радње, радних лица у овом драмату. Јер, да није било случаја, не би Фра-Антун дошао до пајскривенијих тајана, што се случајно опио и нашао у извесном тренутку у дворском врту ; да није било случаја не би Роланд, и покрај Љубенове оиобеде' 1 , продр'о у пећину, најскривеније место „богумилско", и Остадих разлика, као ни једнакости, нећу помињати; јер свако, ко зн^ поменуту Јакшићеву приповетку, и прочита овај драмат, лако ће то и сам уочити.