Otadžbina

КЉИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

317

одвео Јелену у Сребрницу, где ће она онолико испаштати и на послетку трагично свршити; да није, на послетку, било случаја., не би угарска помоћ стигла, да у граду, који тек што су »богумили" освојили, победи 1 ) уБубенову војску, и уБубен ту силом дочека трагични свршетак. Случајем је (заљубљивањем) дакле не само отпочела радња, него се и даље заплетала и на послетку раздрешила. д. из тога се јасно види, да г. писац, не тражећи дубљих мотива радњи међу самим радним лицима, увлачи стране елементе (с1еи8 ех пгасћша) у драматски орг-анизам, у облику разних случајева. Истина св и ти случајеви доприносе брзом и олаком развоју и свршетку радње, али никако — еавршенству драмата. А такав овлашан, без дубље студије, а понегде и психолошки неистинит, 2 ) пишчев рад види се и на изради појединих карактера и на радњи њиховој, приказаној нарочито у дијалозима. Међу главним карактерима најслабије је израђен Јеленин и Фра -Антунов. Да су ти карактери боље израђени, и цео би драмат био савршенији. Јелена није ништа друго, но љубављу занесена девојка; занесена тако, да већ постаје досадна, запиткујући за Љубена и говорећи о њему и онде, где очекујемо са свим нешто друго. Њену религиозност, пијетет према свом духовнику и љубав према оцу напред смо видели каква је: она је само заљубљена девојка. И оно, дакле, што је „угушено цикнула", кад је дознала да је Љубен ,, кривоверац", не слаже се са њеним доцнијим онако олаким прелажењем у то „кривоверство". Управо и не видимо другога разлога, за што је прешла у патарене, но једино, што се заљубила у Љубена. И ако нам се на то може казати, да љубав не зна за разлику између вера, питамо: зар је вера у средњем веку била тако незнатна чињеница, да се преко ње онако олако прелазило, као што нам се прнказује у овој трагедији, да је учинила Јелена? Целом својом радњом, у том аогледу, Јелена је сама доказала, да осећање нижега реда (телесно- (( плотско с| ) иревлађује над осеКањем вишега реда (душевним). Па, онда, је ли то идеалан карактер, може ли он служити узвишеном циљу драматске уметности ? — Фра-Антун излази пред нас као карикатура католичкога попа: он је управо комична личност. Место да га видимо на висини евога положаја, на бранику вере, којој је представнчк, он нам се приказује: како се њиме титра његова питомица; вере се по планини, да би произвео смех ; пијанчи са раскалашним крстоносцима и пијан пева ону никакву песму (на ') Те »иобеде* и »победиоце* доводи г. иисац на позорницу, како му кад затреба, и то на нас чини утисак онако неозбиљне војне, као кад се деца игР а ЈУ војаке, па час једна, час друга страна нобеди, управо: јуре се. ' 2 ) У ирегдеду садржине то сам на неколико места истицао.