Otadžbina

318

КЊИЖЕВНИ ПРВГЛКД

стр. 59 —60.). А кад му је већ г. писац досудио да онако олако дође до најскривенијих тајана, за што га (управо-себе) бар не промучи, да своју „заблуделу овцу 8 врати стаду ( ,праве вере" '? Тај је покушај могао остати, као што је доиста и остао, без успеха, алп бисмо ми уживали кад бисмо видели приказану ту душевну борбу у неиосредној радњи. Г. писац пак са свим олако приказује тај значајни тренутак: Фра -Антун ирича Роланду, како је Јелени нудио остију, како је покушао, претњом, да је одврати од »кривоверства", али је она све то одбила. Истина фра -Антун је доста лепо издекламовао њене разлоге, ма да не знамо кад се пре унути у патаренству, кад све дотле није била утврђена у вери, у којој је била уиућивана од малена; ну све то није довољно за живахну драматску радњу. Јер, једно је од општих правила драматске уметности: да је свако место у драмату мргво, које је исиричано, а није неиосредно, у радњи, приказано. Истина да се ни у драмату не може проћи без причања, али то бива у споредним догађајима, у догађајима, који се, било са кога му драго узрока. не могу приказати. Овај пак тренутак. у којем треба да се прикаже борба ортодоксије са јереси, спада доиста међу главније. Ну да ли је за то дорастао онакав духовник, као што смо га видели приказана у лицу Фра -Антуна? - друго је питање. На нротив, морамо се чисто чудити, како је могао онако лепо издекламовати Јеленин одговор, кад је у свем приказан више као слуга трбуху, но духу. Јелена и Фра -Антун 1 ) приказују дакле лица, која су требала да раде на супрот релнгиозно-политичком иравцу УБубенову (прва бар донекле, а други до свршетка), а кад су њихови карактери слаби, неизрађени, онда се ни Љубенов карактер није могао приказати као драматски савршен. Лако је са слаботињама борити се и у таквој борби истаћи се као главни јупак. 2 ) С тога мимо нас, скоро без икаквога драматскога еФекта, пролазе издекламована добро нозната начола богумилске јереси, која чујемо из уста .Бубенових, Младенових, па чак и Јеленнних; јер оии, тако да кажем, то скоро сами себи говоре, нико им то не спори. А оно неколико речи, (анатема, претања, запрепаштења, «загушеног цичања« и т. д.,) што кресне с противничке стране, — не треба скоро ни у шта рачунати. Православна вера пак само је ошинута, а са колико правичности и историјске истинитостп одмах смо у почетку виделп и доказали. Али те ударце није импо ко да одбије од православне вере ни онако, како смо видели да су одбивени напади на католичанство: правоелавље нема т ) Карактер бана Егидија, нарочито као оца, напред смо обележшш, 2 ) Сад се уједно види: за што је г. писац увлачио у драматски организам оне стране елементе, сдучајеве? За то, што су му варактери слаби, неизрађени.