Otadžbina

324

ОДНОШАЈ СРБИЈЕ

коме гледамо сунце, са којим ступамо у ред народа, где се чује наше мило народно име међу именнма осталих саподаника, у којима наш народ прилично заузима места, и где се бројимо зрели, да од сада управљамо сами у нашим пословима, који се односе на будући живот народа.» Помињући за тим царско решење, којим се патријаршији налаже, да учини примедбе на основе, по којпма је Порта наумна била да расправи питање, вођ бугарски пшпе српским општинама, да се братски поздраве и једни другима да честитају: «Народ васкрсе!» Позивајући, најпосле, српске општине, да пошљу у Дариград своје владике да саставе устав «нашег начелства>\ распис закључује : «његово преосвештенство треба да се представи у престоници као члан нашег духовенств а и као ваш представник. За то треба да га опуномоћите и да му определите границу делања у кругу радње овдашњих представника с тврдом обавезом, да од њих не одступа ни под који начин«, и т. д. Радост бугарских патриота може се лако нојмити, по што је тешко разумети, то је велика необазривост, којом многобројни народ српски у Босни, Херцеговини и Ст. Србији дозивају као своје бугарско стадо,' нигде не помињући ни имена ни црпве сриске. Толико их је био занео овај први знак успеха, од кога су они, у осталом још далеко стајали, јер је питање њихово тек 1870 год. коначно решено. Ово поступање бугарских вођа буде повод, те кнежево намесништво учини корак, да предохрани српске епархије од очевидне тежње, коју су они показивали, да их узму под управу бугарске цркве. Докле им год буде суђено, да стоје под туђом управом, налазила је влада српска, да је најкорисније и за будућност српске цркве најмудрије, да српске епархије остану у заједници са великом црквом, и ова да им шаље за епископе људе, који би би.ш порекла српског. Српском заступнику у Царнграду буде препоручено, да васељенском па-