Otadžbina

ОДНОШАЈ СРБИЈЕ

325

тријарху представи ову потребу и развије му назоре изложене у ноти од 11. марта 1869 год. која је потекла из пера једног тадашњег намесника књажевског достојанства. Ми је овде стављамо од речи до речп: «Господине, Дознајемо из ваших и других извештаја, да се бугарској цркви све већи изгледи отварају, да се може од цариградске патријаршнје одвојити и до своје самосталне црквене управе доћи. Познато је и патријаршији цариградској и вођима црквеног питања бугарског, какво је гледиште у овом питању заузимала влада српска од како је оно још 1860 год. јавно на среду изашло. Препоручујући свагда хришћанима на истоку јединство, препоручивала га је Србија и у овом случају. Свагда се нама чинило да би деоба цркве источне на народности слабила моћ народа и обадравала свакојаке западне пропаганде, које често, под верозаконом образином, врше политичке тежње. Разуме се, да наша жеља за верозаконским јединством на Истоку није могла дотле ићи, да се забаци сваки обзир на умесне захтеве народности. С тога је наша радња имала двојаки правац. Докле смо нашој браћи Бугарима саветовали, да пе иступају испод аукторитета велике цркве, настојавали смо код патријаршије, да се народу бугарском не одриче народна црквена. уарава. Ми смо ове савете у толико пре могли давати Вугарима, што смо сами на себи могли показати пример, како се и сами нисмо хтели одрећи велике цркве ма да би, по своме политичком положају, за то мање тегоба имали од Бугара, као што нам, с друге стране, није тешко било ни васељенским патријарсима, који су за ових десет година на престолу цариградском седели, доказивати, да у нашем веку већ и црквена наука мора бити онако исто приступна и простоме народу као и свака друга, а да се та сврха постигне, да му се ваља обра-