Otadžbina

326

ОДНОШАЈ СРБИЈЕ

ћати језиком који он разуме, и преко људи, који би били из средине његове; да жудња за надмоћношћу једне народности над другом не само производи трвење међу народима те слаби снагу њихову, него ни изгледа никаква да нема на успех. На жалост, ми смо поодавно изгубили веру, да ће се усвојити правац, који смо ми препоручивали. Узроци, ноји не зависе ни од једне ни од друге стране, нису допустили, да се између њих дође до помирења, ма да су и представници најмногобројнијег православног народа (руског) у Цариграду радили у оном истом духу, који је и нас у том питању руководио. Ако је дакле измирење између Бугара и Грка немогућно на основима, које смо ми заједно са другим православним Словенима сматрали као најиробитачније, онда нам дужност налаже озбиљно постарати се, да се, одвајањем бугарске цркве од грчке, не би повредило вајкадашње црквено право онога у Турској народа, коме српска кнежевина стојн на челу. Та дужност, коју ми никад нисмо заборављали, сад је још живље изазвана расписима вођ а бугарских, управл>еним и на чисто сриске еиархије ио Босни, Херцеговини и Старој Србији , у којима се народ наш позива, да пристане уз бугарску цркву. 0 сриској цркви иа ни о срискоме језику нема у тим расписима ни помена, као што ћете видети из приложене копије једног од таквих позива. Ви ћете, господине, и сами разумети, да жеља српске владе, да се Бугарима признаду умесна права, не може дотле ићи, да се напусте наша народна. Биће вам познато да су четири патријаршије некада постојале на балканском полуострву: Цариградска за грчки народ, пећска за српски, трновска за бугарски, а охридска да је, по праву завојевања, некад долазила под бугарски а некад под српски, но најпосле — и ово заслужује особиту пажњу — да је подлегла отоманској