Otadžbina

33-1 ДАША ЂОНИЋ стру.... Како би било, да скочи преко плота ? Кер ће га познати, те му неће кројити чакшире на голим ногама. Даша се замисли и уздахне дубоко, врло дубоко Како би било, да оде своме другу и да дочека, да пређе прва олујина у очиној ћуди; али како ће овако? Доба није да се иде у посету, а није му ни тоалета баш удешена — — А, шта ту вазда! Горе не може проћи него што је прошао с комарцима Даша уздахне још једаред и лупи на прозор; из прва тихо и лагано, доцније све јаче, док није чуо, да се у соби неко креће. За тим зачује крупан глас — о знао је он тај глас! .. — Ко то лупга? — Ја — усуди се Даша прошаптати. — Ко је то «ја"? — Даша. — Какав Даша! Тог ждеру сад сомови у Дунаву. На здравље им; угојен је добро. — Али ја сам, отац, жив и здрав.... — Не може бити, то је његов дух. Сад ћу му иомоћи! Даша је знао шта ће сад бити, и обзирао се само, како да умакне, кад му се појавио отац са страшним оним кајишом. Није дуго чекао. Врата се отворише и мајстор Ћира Ђонић изађе у ноћној тоалети на улицу. Даша устукне корак натраг. — Ходи ако си и дух љегов, рече мајстор Ђонић, па ми причај, шта је с телом твојим! И обучен си као што се духови носе. Ходи само! Даша није смео да се приближи; очеву десну руку није видео, била је некако за леђима а знао је врло добро, што и то значи. — Нисам ја дух Дашин, ја сам главом твој син. ког су ајоши избавили, кад се из очајања хтеде удавити са толике неправде. Ово ми дадоше, да дођем кући. Немој се срдити.

Ј